Komadi fosilizovanih kostiju pronađeni u australijskoj unutrašnjosti godinama nisu izgledali kao naročito uredan primerak. Bili su polomljeni, razbacani i spojeni stenom, zbog čega je nalaz dobio nadimak BOB, skraćeno od engleskog izraza „vreća kostiju“.
Tek kada su naučnici zavirili unutar fosila pomoću naprednog snimanja, postalo je jasno da ne posmatraju samo ostatke jedne životinje. U kamenu je bio sačuvan čitav niz događaja iz drevnog mora: leteći reptil završio je kao plen velikog ihtiosaurusa, a tog ihtiosaurusa je zatim verovatno napao još veći pliosaurus.
Nalaz potiče iz Kvinslenda i star je približno 100 miliona godina. Tada se preko današnje australijske unutrašnjosti prostiralo plitko more poznato kao Eromanga. Bio je to svet velikih morskih reptila, riba, amonita i pterosaura koji su leteli iznad vode.
Portal BioScience objavio je 5. avgusta detalje analize, navodeći da su u telesnoj šupljini ihtiosaurusa pronađeni delovi riba, glavonožaca i vilice pterosaura. Na kostima samog ihtiosaurusa nalaze se ozbiljna drobljenja i tragovi ugriza koji odgovaraju napadu ogromnog pliosaurusa Kronosaurus queenslandicus.
Ihtiosaurusi su izgledom podsećali na današnje delfine, ali nisu bili sisari. Bili su morski reptili koji su se pojavili mnogo pre kitova i savršeno prilagodili životu u vodi. Imali su izduženo telo, peraja i snažan rep.
Primerak BOB bio je dugačak između šest i sedam metara. To ga čini velikim predatorom, ali ne i najvećim stanovnikom tadašnjeg mora.
Pterosauri su bili leteći reptili, a ne dinosaurusi i ne ptice. Ostaci njihove vilice pronađeni su u zaobljenoj masi unutar tela ihtiosaurusa, zajedno sa drugim sadržajem koji se tumači kao poslednji obrok.
To je prvi pouzdan dokaz da je ihtiosaurus pojeo pterosaura. Nije moguće utvrditi da li je uhvatio živu životinju sa površine mora ili je pronašao telo koje je već bilo mrtvo.
Pterosaur je mogao pasti u vodu tokom lova na ribu, biti povređen ili nastradal tokom oluje. Ihtiosaurus je zatim iskoristio priliku i progutao deo životinje.
Nedugo nakon obroka, i sam je postao meta. Polomljena rebra, smrskane kosti i karakteristična oštećenja ukazuju na snažan napad velikog predatora.
Kronosaurus je pripadao pliosaurusima, morskim reptilima sa ogromnom glavom, kratkim vratom i snažnim perajima. Bio je jedan od najvećih grabljivaca u morima tog perioda.
Njegove vilice mogle su da uhvate velike životinje, a zubi su bili prilagođeni probijanju i držanju plena. Ihtiosaurus od nekoliko tona mogao je predstavljati naporan, ali vredan obrok.
Naučnici ne mogu potpuno isključiti mogućnost da je Kronosaurus došao do tela nakon smrti i hranio se lešinom. Ipak, raspored oštećenja sugeriše snažan događaj koji je mogao doprineti smrti životinje.
Najzanimljivija je vremenska blizina događaja. Da se ihtiosaurus dugo vario nakon obroka, kosti pterosaura bile bi više razložene ili bi prošle kroz sistem za varenje. Njihovo očuvanje ukazuje da je velika životinja umrla relativno brzo nakon što ih je progutala.
Nakon smrti, telo je moralo biti brzo zatrpano sedimentom. U suprotnom bi ga struje, bakterije i drugi strvinari potpuno rastavili.
Fosil je bio previše osetljiv da bi se jednostavno razbio i očistio. Zato su korišćeni neutronski i sinhrotronski snimci, koji mogu proći kroz gustu stenu i pokazati skrivene strukture.
Takva tehnologija omogućila je da se sadržaj želuca vidi bez uništavanja primerka. Istraživači su napravili trodimenzionalne modele kostiju koje su fizički ostale zarobljene u steni.
Fosilizovan sadržaj stomaka jedan je od najređih oblika dokaza u paleontologiji. Zubi mogu pokazati šta je životinja mogla da jede, ali sadržaj stomaka pokazuje šta je zaista jela neposredno pre smrti.
Ovaj nalaz otkriva da ihtiosaurus nije bio isključivo lovac na ribu i lignje. Mogao je koristiti različite izvore hrane, uključujući životinje sa površine mora.
Istovremeno, pokazuje koliko je složen bio ekosistem Eromanga mora. Pterosaur je možda lovio ribu, ihtiosaurus je pojeo pterosaura, a pliosaurus je napao ihtiosaurusa.
Takvi lanci ishrane danas se rekonstrušu posmatranjem živih životinja. Kod izumrlih vrsta obično se zaključuje na osnovu anatomije i poređenja. Ovde su tri nivoa odnosa ostala sačuvana u jednom fosilu.
Nalaz je važan i zato što ruši jednostavnu predstavu da je svaka grupa imala samo jednu ulogu. Veliki predator može istovremeno biti i plen još većeg predatora.
U prirodi veličina ne garantuje sigurnost. Ihtiosaurus dug šest metara bio je opasna životinja, ali u istom moru postojala su bića koja su ga mogla savladati.
BOB danas ne izgleda kao savršeno složen muzejski skelet. Njegove polomljene kosti upravo su ono što mu daje najveću vrednost. One nisu samo posledica protoka vremena, već deo priče o nasilnom kraju.
Jedan leteći reptil nestao je u stomaku morske životinje. Nekoliko sati ili dana kasnije, ista životinja našla se u čeljustima još većeg lovca. Zatim je čitav prizor potonuo i ostao zaključan u steni sto miliona godina.
S.B.
Izvor: Postinfo
