Dok se u komšiluku slavi istorijski uspeh Crne Gore, srpska fudbalska javnost okreće se Pančevu, gde će omladinska selekcija u utorak od 16 časova pokušati da pobedi Švajcarsku, ali i nadrealnu statistiku koja nas decenijama drži u izolaciji.
Brojke su, malo je reći, poražavajuće. Od 1985. godine do danas odigrano je 20 Svetskih prvenstava za igrače do 17 godina, a Srbija (uključujući sve prethodne državne forme) ima nula učešća. Ako proširimo sliku na uzrast do 20 godina, podaci su tek za nijansu bolji – od 24 turnira, pojavili smo se tri puta. Ukupno gledano, od 48 planetarnih smotri u mlađim kategorijama, učestvovali smo na samo tri, što je mizernih 6,25%. Teza o „tesnom evropskom situ“ više ne pije vodu; prohodnost je često bila veća nego u seniorskoj konkurenciji, a spisak nacija poput Finske, Kazahstana ili Austrije koje su bile češći gosti Mundijalita, surovo demantuje svaku opravdanje.
Srbija je postala zemlja ekstrema: ili smo prvaci sveta (1987. i 2015.), ili nas na mapi uopšte nema. Paradoks je u tome što talenat nikada nije bio sporan. Svaka generacija izbacila je bar dva imena za Ligu šampiona, ali sistem kontunuiteta očigledno zakazuje baš u onim godinama koje su kvalifikacione za svetsku scenu. Utakmica u Pančevu protiv Švajcarske nije samo borba za bodove, već borba protiv bizarnosti koja nas prati kao senka. Nova era, u kojoj će se kadetski Mundijal igrati svake godine uz proširen broj učesnika, širom otvara vrata. Ukoliko ni sada ne prođemo, pitanje više neće biti sportska sreća, već sistemska dijagnoza.
M.M.
