Kad se kaže Mocart, mnogi pomisle na ozbiljne sale i svečane frakove, a zapravo je njegova priča puna brzine, putovanja i čistog talenta koji je bukvalno jurio ispred njega. Još kao dete je sa ocem i sestrom obilazio evropske dvorove na dugoj turneji 1763–1766, svirajući pred publikom koja nije mogla da veruje da tako mali čovek tako “veliko” misli muziku. Taj rani život na točkovima nije bio samo pokazivanje veštine – bio je i škola sveta, ukusa i očekivanja.
Salcburg mu je dao zvanje i sigurnost, ali i stegao ramena. U jednom trenutku, dok je bio u pratnji nadbiskupa, puca veza između poslušnosti i ambicije: Mocart bira da preseče, da ne bude “kućni” muzičar, već slobodan autor. U Beču 1781. počinje njegova najuzbudljivija etapa – grad koji ga je hranio slavom, ali i stalnim pritiskom da bude i umetnik i preduzetnik, jer je morao sam da organizuje koncerte, publiku i prihod.
Anegdote iz tog perioda zvuče neverovatno, ali su deo istorije: umeo je da improvizuje tako da se ljudi kunu da je “komponovao na licu mesta”, a onda bi kasnije mirno zapisao ono što je već imao u glavi. O Don Đovaniju se prepričava i danas: muzika je stizala u poslednjem trenutku, kao da je trčao sa sopstvenim rokovima, ali je na kraju ispalo delo koje deluje savršeno sklopljeno. I u svemu tome ostaje ljudski – duhovit, ponekad tvrdoglav, često nežan, uvek gladan zvuka koji će iznenaditi.
Kod nas se Mocart “čuje” bez napora: u koncertnim dvoranama, na školskim priredbama, u trenutku kad neko zasvira prve taktove i publika se odjednom utiša. Možda je baš to njegova supermoć – da bude i visoka umetnost i muzika koja, kad je dobro odsvirana, zvuči kao da je nastala juče.
S.B.
