Dok u većini gradova komunalni kamion najavljuje samo redovno pražnjenje kontejnera, u Roterdamu može da donese i sasvim drugačiji sadržaj: nekoliko stihova za usput. Poezija na vozilima gradske čistoće postala je deo holandskog nematerijalnog kulturnog nasleđa, piše Gardijan. Lepo priznanje za ideju koja književnost izvodi iz biblioteke i smešta je tamo gde prolaze svi — pešaci, biciklisti, radnici na putu do posla i ljudi koji jednostavno čekaju da pređu ulicu. Za ovakvo čitanje nisu potrebni ni ulaznica ni slobodno popodne.
Projekat postoji od 1988. godine, a iza njega stoje gradska uprava i organizacija Poetry International. Prema podacima organizatora, kada stignu nova komunalna vozila, za njih se biraju odgovarajući stihovi. Tako se svakodnevni posao i književnost već decenijama susreću na istoj gradskoj ruti. U izboru se pojavljuju različiti pesnički glasovi, pa vozila istovremeno služe i kao male pokretne stranice. Važno je i precizno razumeti priznanje: reč je o holandskoj evidenciji kulturnog nasleđa, a ne o upisu na međunarodnu listu Uneska.
U toj zamisli ima nečeg vrlo jednostavnog, gotovo komšijskog. Pesma ne čeka da joj čitalac priđe, već prolazi njegovom ulicom. Možda će je neko pročitati samo jednom, možda će mu se jedna rečenica vraćati tokom dana, a možda će je prepričati ukućanima uz večeru. Ništa od toga ne zahteva posebno poznavanje književnosti. Kratak stih može da ostavi utisak i kada ne znamo ko ga je napisao, iz koje je zbirke ili kojem pravcu pripada. Dovoljno je da nas za trenutak zaustavi i ponudi drugačiji pogled na nešto sasvim obično.
Roterdamska priča zanimljiva je i zbog načina na koji se čuva gradski identitet. Nasleđe ne mora da bude samo stara zgrada, muzejski predmet ili svečanost koja se održava jednom godišnje. Ono može da bude navika koju stanovnici prepoznaju u svom svakodnevnom okruženju. Poetry International ovu saradnju opisuje kao dugotrajan susret grada i poezije, a među ljudima povezanim s projektom ima i zaposlenih koji sami pišu. Tako komunalno vozilo dobija još jednu ulogu: postaje prostor u kojem se vide i posao i ljudi koji ga obavljaju.
Lako je zamisliti koliko bi slična ideja prijala gradu u kojem se knjige već nose na kej, a razgovori o pročitanom nastavljaju uz kafu. Ne treba svaki prolaznik da postane ljubitelj poezije da bi ovakav projekat imao smisla. Dovoljno je da se javni prostor makar povremeno obrati čoveku nečim što nije reklama, obaveštenje ili zabrana. Roterdam pokazuje koliko malo mesta stih zauzima, a koliko različitih susreta može da izazove. Ponekad je za kulturni događaj potreban čitav trg. Ponekad je dovoljna bočna strana kamiona koji upravo prolazi.
S.B.
