Ne dešava se često da jedan čovek promeni način na koji zamišljamo stvarnost. Verner Hajzenberg je to uradio još kao mladi naučnik: posle studija u Minhenu i rada u Getingenu i Kopenhagenu, 1925. postavlja temelje “matrične mehanike”, prvog doslednog jezika kvantne fizike. Nobelovu nagradu dobija 1932, a posle rata učestvuje u obnovi nemačkih instituta i naučne politike. Njegova biografija ostala je složena zbog ratnih godina, ali njegov uticaj na nauku je neupitan: bez tog “kvantnog preokreta” današnja tehnologija ne bi ličila na sebe.
Ključni trenutak dolazi 1927. kada formuliše princip neodređenosti. Zvuči kao filozofija, ali je hladna matematika: ne možeš istovremeno, do beskonačne tačnosti, znati gde je čestica i kojom se “količinom kretanja” kreće. Što preciznije “uhvatiš” položaj (Δx), to više raste neizvesnost impulsa (Δp), po pravilu Δx·Δp ≥ ħ/2. To nije mana mikroskopa niti trik merenja — u kvantnom svetu priroda sama postavlja granicu. Najbliža slika za laike je sapun u kadi: što jače stisneš jednu stvar, druga ti lakše izmiče.
Za svet je to bio udarac snu o savršenoj predvidljivosti. Umesto ideje da bi, uz dovoljno podataka, neko mogao da izračuna budućnost do detalja, dobili smo stvarnost u kojoj izvesnosti zamenjuju verovatnoće. Filozofski, otvorilo se pitanje šta znači “znati” i da li je posmatrač deo događaja; naučno, princip neodređenosti postao je temelj razumevanja atoma, hemijskih veza, lasera i elektronike koja pokreće telefone. Hajzenbergova “neodređenost” zato nije poraz nauke, već njena zrela lekcija: postoje granice saznanja koje nisu u našoj lenjosti, nego u samoj strukturi sveta.
S.B.
