Otvor izgleda suviše mali, hobotnica mu prilazi, provlači krakove i za nekoliko trenutaka nađe se sa druge strane. Taj prizor već je dovoljan da čovek zastane. Sada su istraživači detaljnije opisali kako ove životinje izvode svoj poznati manevar: prolazak prilagođavaju raspoloživom prostoru, a kod naročito tesnog otvora menjaju redosled kojim provlače delove tela.
U radu objavljenom u časopisu Journal of Experimental Biology izdvojene su strategije sa tri i četiri koraka. Životinja najpre ispituje otvor, zatim prebacuje deo krakova na drugu stranu, pa provlači ostatak tela. Kada nema dovoljno prostora za uobičajeni završni pokret, tu radnju deli na dva dela. Preostali krakovi prolaze zasebno, a plašt, zaobljeni deo tela u kojem se nalaze organi, dolazi potom.
Priču je u današnjem naučnom prilogu predstavio francuski Mond, skrećući pažnju i na moguću primenu ovih saznanja u robotici. Zanimljivost istraživanja leži u tome što poznatu sposobnost pretvara u niz pokreta koji mogu da se posmatraju, snime i uporede. Umesto opšteg utiska da se hobotnica „nekako provuče”, istraživači sada imaju precizniji opis onoga što se događa.
Tim je životinjama ponudio providne kutije sa otvorima različite veličine. Kao jednu od mera koristio je razmak između očiju, povezan sa veličinom hrskavičavog omotača oko centralnog nervnog sistema. Kod većeg otvora hobotnice su mogle da spoje završno izvlačenje u jedan pokret. Krakovi koji su već prešli na drugu stranu pomagali su im da se oslone na pregradu i povuku ostatak tela.
Manji otvor tražio je drugačiji raspored. Obične hobotnice prilagođavale su izvođenje zadatka, dok hobotnice vrste Octopus maya u ovom ogledu nisu pokušavale da prođu kroz tesniji otvor na isti način. Kada su dobile izbor, istraživale su manji prolaz, a izlazile kroz veći. Nalaz se zato odnosi na posmatrane životinje i uslove eksperimenta, uz razlike koje su istraživačima takođe zanimljive.
Posebno je privlačno pitanje šta inženjeri mogu da nauče iz takvog ponašanja. Meka robotika razvija uređaje čiji se delovi savijaju i prilagođavaju okolini. Kada bi robot mogao da promeni oblik i način kretanja prema prolazu koji ga očekuje, lakše bi istraživao skučen prostor. Istraživači kao moguće pravce razvoja navode istraživanje mora i uređaje za potragu u teško dostupnim delovima okruženja.
Put od snimka životinje do pouzdanog uređaja, naravno, zahteva još rada. U ovom istraživanju dobijen je biološki obrazac koji može da posluži kao polazište. To je već dovoljno zanimljivo: ponekad tehničko pitanje dobije svežu perspektivu kada se pažljivo posmatra kako ga rešava živo biće. U centru pažnje ostaje usklađivanje pokreta sa preprekom.
Takvo rastavljanje jedne radnje na manje celine korisno je i za razumevanje samog ogleda. Što je prolaz uži, važnije postaje koji deo prolazi prvi i gde životinja može da napravi oslonac. Redosled je zato deo rešenja, zajedno sa savitljivošću tela.
Za radoznalog posmatrača, ovo otkriće menja način gledanja sledećeg snimka hobotnice. Vredi pratiti koji krak prvi istražuje prolaz, kada se ostali pridružuju i u kom trenutku se telo izdužuje. Ono što na prvi pogled izgleda kao neobična morska čarolija postaje mala lekcija iz koordinacije. A glavni izvođač sve vreme nosi svojih osam krakova.
S.B.
