Kutija sa starim fotografijama ume da otvori više razgovora nego čitav svečano sređen album. Neko prepozna dvorište, neko komšiju, a neko se seti ko je stajao iza aparata. Upravo takve obične slike, snimljene bez namere da jednog dana postanu kulturno blago, dobijaju novo mesto u francuskom projektu La Conserverie, posvećenom porodičnoj fotografiji.
Njegova ideja je da privatne uspomene sačuva i učini vidljivim kao deo zajedničke istorije. Na njima ostaju odeća, nameštaj, način poziranja i sitnice iz svakodnevice koje se retko opisuju u zvaničnim dokumentima. Fotografija izleta, na primer, može istovremeno da pokaže porodičnu bliskost i kako je izgledalo jedno omiljeno mesto za odmor.
U okviru projekta nastala je i izložba „Présents” u Nansiju, koja okuplja tri zbirke prikupljenih fotografija. Organizatori je predstavljaju kao priliku da razmislimo o slikama koje poklanjamo, čuvamo u novčaniku, držimo u kutiji ili stavljamo na zid. Svaka od tih odluka govori nešto o tome šta želimo da zadržimo blizu sebe. Vrednost fotografije tako se ne završava njenom tehničkom savršenošću.
Francuski Mond danas piše da arhiva obuhvata desetine hiljada porodičnih fotografija i da projekat, posle Meca, dobija novo uporište u Nansiju. Šira poruka te priče lako se prepoznaje i u našim kućama: ono što je nekome običan snimak rođendana drugome može biti jedini sačuvan pogled na davno promenjenu ulicu, porodičnu kuću ili lice koje pamti iz detinjstva.
Takva vest može da bude dobar povod za malo sređivanje sopstvene zbirke. Za početak je dovoljno izdvojiti desetak slika i uz njih, na posebnom papiru, zapisati ono što znamo: imena, približnu godinu, mesto i povod. Ako datum nije siguran, korisnije je naznačiti da je okviran nego upisati precizan broj po sećanju. Član porodice koji prepoznaje ljude može da dopuni podatke dok je fotografija pred svima.
Američki Nacionalni arhiv savetuje da se originali drže na hladnijem, suvom mestu, zaštićeni od dugotrajnog svetla. Fotografije treba pažljivo pridržavati, uz izbegavanje dodirivanja same slike, a kutije i omoti namenjeni arhivskoj zaštiti bolji su izbor od obične kisele lepenke. Lepljiva traka i kućne popravke mogu ostaviti trajne posledice, pa oštećen primerak vredi sačuvati u postojećem stanju i potražiti stručan savet.
Digitalna kopija olakšava deljenje među rođacima i omogućava da original manje prelazi iz ruke u ruku. Arhiv podseća i da elektronske datoteke traže pouzdano čuvanje. Praktičan početak je da naziv slike povežemo sa zasebnom beleškom o njoj i napravimo dodatnu kopiju zbirke. Za ram na osunčanom zidu može da posluži odštampan sken, dok original ostaje zaštićen.
Pre slanja skenova većem broju ljudi korisno je pitati članove porodice koje slike žele da podele. Mala privatna zbirka može ostati porodična, dok se za širu publiku odaberu primerci za koje postoji saglasnost.
Najlepši deo ovog posla ipak je razgovor koji se usput razvije. Jedno lice vrati nadimak, nadimak otvori anegdotu, a u pozadini se pojavi predmet koji je svima nekada bio sasvim običan. Porodična arhiva može da raste polako, po jednu malu grupu slika. Važno je da uz fotografije sačuvamo i ono što bez nečijeg sećanja na njima više ne bismo umeli da prepoznamo.
S.B.
