Fudbalska istorija je surova jer ne priznaje nameru, već isključivo krajnji ishod, a Mikel Arteta je u Budimpešti naučio najgorču lekciju u svojoj menadžerskoj karijeri. Da je Arsenal uspeo da izdrži svih 120 minuta (uz dodatnih petnaest minuta sudijske nadoknade) i kroz penal-rulet podigne pehar, danas bismo pisali hvalospeve o defanzivnoj perfekciji, taktičkom masterklasu i destrukciji protivničke igre. Međutim, pošto je ušati pehar završio u rukama „Svetaca“, ogoljena i prilično poražavajuća statistika poslužila je javnosti da londonski klub razapne na stub srama. Arsenal je meč završio sa mizernih 24,7 odsto poseda lopte, što je zvanično najniži procenat kontrole igre koji je ijedan tim zabeležio u finalima Lige šampiona otkako kompanija „Opta“ pedantno i precizno meri ovaj parametar (od sezone 2003/04).
Brojke iz mađarske prestonice deluju nadrealno i svedoče o apsolutnoj inferiornosti tima sa „Emirata“. PSŽ je tokom susreta kompletirao neverovatnih 809 dodavanja, dok je Arsenal ostao na skromnih 196 – u proseku, „Tobždije“ su beležile tek jedno tačno dodavanje na otprilike svakih četrdeset sekundi igre! Da stvar bude gora, ovo nije bio meč u kojem je rani crveni karton diktirao defanzivni narativ; ovo je zvanično utakmica u kojoj je Arsenal u eri Mikela Artete zabeležio najmanji posed lopte računajući sve duele koje je ekipa odigrala i završila sa svih 11 fudbalera na terenu. Artetin plan o hermetičkom zatvaranju prilaza sopstvenom golu doživeo je krah jer je potpuno paralisao ofanzivni potencijal ekipe.
Posebno fascinantan makro-parametar ovog finala ogleda se u direktnom poređenju individualnog učinka Parizlija sa kompletnim timom Arsenala. Maestralni vezista PSŽ-a Vitinja sam je kompletirao čak 141 uspešan pas – svega 55 manje od celokupne londonske ekipe! Ovim dostignućem, portugalski reprezentativac je izjednačio istorijski rekord legendarnog Ćavija Ernandeza iz finala 2011. godine protiv Mančester Junajteda, postavši rekorder po broju tačnih dodavanja u jednom finalu elitnog takmičenja. Dok Pariz slavi krunisanje nove evropske dinastije zasnovane na apsolutnoj dominaciji u posedu, pred upravom Arsenala i Artetom je bolan period analize u kojem će morati da odgovore kako je klub sa takvim renomeom dozvolio sebi ovoliku taktičku submisivnost na najvećoj sceni.
M.M.
