Postoje večere za koje treba ozbiljna nabavka, a postoje i one koje počinju pogledom u kuhinjski ormarić. Špagete sa malo putera pripadaju ovoj drugoj, vrlo zahvalnoj kategoriji. Ipak, jedan neobičan dodatak može da im promeni karakter: marmit, gust i slan namaz od ekstrakta kvasca. Rejčel Rodi u novom tekstu za Gardijan piše upravo o špagetama sa tim sastojkom. Kombinacija zvuči neobično samo dok je zamišljamo kao testeninu premazanu namazom. U praksi se koristi mala količina, kao začin koji se raspoređuje kroz sos.
Za konkretnu, ranije objavljenu verziju ovog jela može da posluži recept Najdžele Loson. Ona na svom sajtu navodi 375 grama špageta, 50 grama neslanog putera i jednu kašičicu marmita, uz parmezan za posluživanje. Testenina se skuva, a puter lagano otopi i sjedini s namazom i malo vode od kuvanja. Zatim se sve poveže sa špagetama, uz dodatnu vodu po potrebi. To je Najdželina mera, koju ne treba mešati sa receptom iz Gardijana, ali lepo pokazuje osnovnu ideju: mnogo testenine, malo sastojaka i sasvim mala količina intenzivnog dodatka.
Najzanimljiviji deo ove kuhinjske računice upravo je ta kašičica. Kada neki sastojak ima snažan ukus, nije potrebno da postane glavna masa u tanjiru. Može da bude nešto poput začina koji povezuje ostatak jela. Marmit donosi izraženu slanost i pun ukus, dok puter daje mekoću sosu. Voda u kojoj se kuvala testenina pomaže da smesa obloži špagete, umesto da ostane odvojena na dnu posude. Zbog toga je korisno sačuvati malo te vode pre ceđenja, pa je dodavati postepeno dok jelo ne dobije prijatnu, sočnu teksturu.
Ovakva večera posebno je zanimljiva ljudima koji vole da isprobaju nešto novo, ali nemaju želju da zbog jednog tanjira provedu popodne u kuhinji. Nema slaganja više slojeva niti čekanja da se dugo krčka sos. Najviše pažnje traži završno mešanje, kada se vidi da li je testenina dovoljno obložena i treba li još malo tečnosti. Pošto su i namaz i sir slani, smisleno je prvo probati zalogaj, pa tek onda odlučiti da li bilo šta treba dodatno začiniti. U ovoj kombinaciji jednostavnost nije prečica preko ukusa, već čitava njena zamisao.
Za domaći sto to može da bude mali izlazak iz rutine između testenine s paradajzom, sirom i onim što je ostalo od ručka. Naravno, nije svaki novi ukus automatski i novi porodični favorit. Sasvim je dovoljno pripremiti manju količinu i videti kako prolazi prvi zalogaj. Ako se dopadne, dobijena je još jedna praktična ideja za večeri kada se kasno stigne kući. Ako ne, ostaje zanimljivo kuhinjsko iskustvo. U oba slučaja, ova priča lepo podseća da novina u tanjiru ne mora da bude komplikovana — nekad zaista počinje jednom kašičicom.
S.B.
