Kada večera ne ispadne baš kako smo zamislili, uglavnom ostane porodična šala koja se kasnije prepričava. Nel Batler je iz sličnog iskustva razvila ideju za „Come Dine With Me“, televizijski format u kojem ljudi jedni druge dočekuju na večeri i ocenjuju domaćinstvo. Gardijan u danas objavljenom razgovoru sa tvorcima emisije otkriva kako je ta zamisao dobila konačni oblik. Važan deo njenog prepoznatljivog tona postao je i narator Dejv Lem, čiji humor prati događaje za stolom. Jedna svakodnevna situacija tako je dobila izuzetno dug televizijski život.
Osnovna pravila lako se razumeju. U klasičnom obliku nekoliko učesnika naizmenično priprema večeru za ostale, a ocene na kraju odlučuju pobednika. Britanska baza televizijskih formata UKGameshows beleži da je emisija počela da se prikazuje 10. januara 2005. godine. Priprema obroka čini jedan deo programa, dok drugi pripada gostima, razgovoru i samoj večeri. Upravo taj raspored omogućava gledaocu da najpre upozna domaćinove namere, a zatim vidi šta se od njih ostvarilo kada se otvore vrata i svi zauzmu mesta.
Takav televizijski okvir ostavlja mnogo prostora za ličnost učesnika. Neko odlično kuva, ali se teško opušta; neko lako vodi razgovor, dok u kuhinji gubi kontrolu nad vremenom. Za publiku je zanimljivo poređenje između onoga što bi sama uradila i onoga što vidi. Pri tome nije potrebno poznavati složene kulinarske tehnike da bi se razumelo zašto je atmosfera prijatna ili zašto razgovor zapinje. Dovoljno je iskustvo običnog odlaska u goste. Zbog toga večera postaje razumljiv mali televizijski zaplet, sa početkom, očekivanjem i konačnim utiskom.
Format je tokom godina dobio različite verzije, uključujući izdanja sa parovima i profesionalnim ugostiteljima. Menjala su se i imena u pojedinim zemljama, što dodatno pokazuje koliko je osnovna zamisao prilagodljiva. Ipak, najzanimljiviji deo za svakodnevni život možda nije bodovanje. Mnogo korisnije pitanje glasi: šta čini da se gosti osećaju dobrodošlo? Hrana jeste važna, ali za uspešno druženje znače i tempo posluživanja, malo pažnje prema tuđem ukusu i domaćin koji može da sedne sa društvom, umesto da celo veče nestaje iza kuhinjskih vrata.
Tu emisija pruža zgodan povod za sopstvenu malu verziju, bez kamera i ocena. Društvo može da se dogovori da svako jednom pripremi jednostavnu večeru ili da svi donesu po jedno jelo. Nema potrebe da se takmiči čiji je tanjir lepši. Dovoljno je promeniti uobičajenu rutinu viđanja i dati razgovoru malo više vremena. Ako nešto zagori ili dezert ne uspe, možda će upravo to postati najbolja anegdota večeri. Za dobru uspomenu obično nije potreban savršen meni, već sto za kojim ljudi žele da ostanu i kada se poslednji tanjir skloni.
S.B.
