Zamislite okupljanje na kojem gosti ne moraju da objašnjavaju zašto je njihovo vreme bilo posebno, jer su ga upravo oni stvarali. Film „Once Upon a Time in Harlem“ vraća publiku jednom takvom susretu iz 1972. godine. U kući povezanoj sa Djukom Elingtonom okupili su se preživeli učesnici harlemske renesanse, a reditelj Vilijam Grivs uključio je kamere. Decenijama kasnije, materijal je dobio završeni filmski oblik. Ono što je moglo ostati u kutijama sada ponovo ima glasove, lica i priliku da stigne do novih gledalaca.
Prema podacima američke Kongresne biblioteke, film je spojio rad tri generacije porodice Grivs. Vilijam je snimao, njegov sin Dejvid obnovio je i završio delo, dok je unuka Lijani učestvovala kao producentkinja. Među zabeleženim gostima bili su umetnici, pisci i drugi važni učesnici kulturnog života Harlema. Kamera ih prati dok razgovaraju, prisećaju se i raspravljaju o nasleđu svoje generacije. Takav materijal ima posebnu vrednost jer istorijske ličnosti prikazuje u međusobnom odnosu, sa različitim pogledima i živim reakcijama.
Gardijan je danas posvetio tekst ovom neobičnom filmskom povratku, čiji je temelj susret organizovan pre više od pola veka. Sam film već je dobio važno priznanje: Kongresna biblioteka i partnerske organizacije proglasile su ga dobitnikom nagrade Lavin/Ken Berns, uz novčani iznos od 200.000 dolara. Američko prikazivanje u odabranim bioskopima počelo je 16. oktobra. To nije potvrda da je naslov već dostupan i našoj publici, ali jeste dobar razlog da ga ljubitelji dokumentarnog filma zapamte i prate buduća prikazivanja.
Privlačnost ovakvog dokumentarca lako je razumeti i bez detaljnog poznavanja američke kulturne istorije. Jedno je pročitati šta je neko stvarao, a drugo posmatrati kako sluša sagovornika ili reaguje kada se sećanja razlikuju. Sačuvani razgovori dopuštaju da prošlost dobije ljudsku meru. Pritom je važno da se razlike ne izgube u svečanom predstavljanju: kulturni život čine i neslaganja, suprotstavljena tumačenja i uspomene koje nisu sasvim iste. Upravo takva raznovrsnost može istoriju učiniti zanimljivijom od urednog niza godina i poznatih imena.
Priča ima i blizak, porodični odjek. Mnogi u fiokama čuvaju fotografije ljudi čije priče više niko nije zapisao ili snimke koje godinama nisu pogledali. Filmski projekat ovog obima ne može se porediti sa kućnim albumom, ali podseća na vrednost pravovremenog čuvanja uspomena. Pitati starije ko je na fotografiji, zapisati mesto i godinu ili sačuvati razgovor ponekad znači sprečiti da čitav mali svet nestane. Grivsova kamera pokazuje koliko daleko takva odluka može da odjekne kada joj se pridruže strpljenje, znanje i briga sledećih generacija.
S.B.
