Dok su torinski „mladi lavovi“ verovali da svet pripada aroganciji, Bepe Marota je u Milanu dokazao da su strpljenje i evolucija jedini održivi model za kreiranje fudbalske dinastije.
Juventus verovatno nikada neće sebi oprostiti što je Interu na tacni isporučio Bepea Marotu. Dok su Andrea Anjeli, Pavel Nedved i Fabio Paratiči umislili da su prerasli sistem koji ih je stvorio, Marota je tiho, „marotijanski“, u Interu počeo da primenjuje evolutivne metode tamo gde je decenijama vladala anksioznost i impulsivnost. Danas, dok su njegovi egzekutori na fudbalskoj margini, on slavi duplu krunu sa Kristijanom Kivuom, trenerom koji je uspeo tamo gde su stali iskusniji vukovi poput Spaletija, Kontea i Inzagija.
Marotina sposobnost da postavi „štit“ oko tima u kriznim momentima postala je legendarna. Kivu, iako skoro debitant, imao je luksuz koji drugi nemaju – apsolutno poverenje kluba čak i nakon vezanih poraza od Udinezea i Juventusa na startu. Tajna uspeha leži u planskoj konstrukciji tima bez traumatičnih rezova. Prodaja jednog ili dva startera godišnje, uz dovođenje „besplatnih“ veterana i perspektivnih mladića poput Sučića ili Luisa Enrikea, stvorila je interovsko tvrdo jezgro (Barela, Bastoni, Dimarko). Ipak, potez sezone ostaje Akanđi – švajcarski sat u odbrani koji je zapečatio sudbinu rivala. Marota sada najavljuje novi ciklus, ali bez revolucije. Cilj je jasan: Liga šampiona, a put do nje vodi kroz promenu formacije 3-5-2, koja u Evropi više nema magičnu moć.
M.M.
