Stihovi legendarne „Odiseje“ Lea Martina – da sve što sija i ne mora da zablista – najbolje opisuju sinoćni krah Vojvodine u finalu Mozzart Bet Kupa Srbije, gde su Novosađani od istorijskog trijumfa stigli do neshvatljivog samouništenja.
Fudbal je surova igra u kojoj se ne deli ordenje za umetnički dojam u prvih 45 minuta, a to je Vojvodina naučila na najteži mogući način na lozničkom „Lagatoru“. Dok je prvo poluvreme donelo osvežavajuću, hrabru i taktički zrelu igru „Lala“, nastavak je bio svojevrsni antiklimaks koji će se dugo analizirati u Veterniku. Pitanja se nižu sama od sebe: zašto se Vojvodina, nakon vođstva i potpune kontrole, odlučila za totalnu defanzivu? Gde je nestao vezni red koji je u prvom delu parirao crveno-belima? Neshvatljivo je da se u trenucima očiglednog fizičkog i emotivnog pražnjenja Njegoša Petrovića toliko odlagala njegova izmena, kao što je i uvođenje krila umesto štopera u 84. minutu pri rezultatu 2:1 ostavilo stručnu javnost u čudu.
Vojvodina je imala decenijsku priliku da peharom kruniše sezonu i postavi temelje za velika obećanja klupskih čelnika, ali je u odsudnom času zakazao i stručni štab i igrački kadar. Povlačenje bez jasnog plana obično se u duelima sa Crvenom zvezdom plaća sa kamatom, a „Stara dama“ je tu fakturu dobila u najgorem mogućem trenutku. Umesto da se vinu iznad najvećeg rivala na otvorenoj pisti koju su sami izgradili, Novosađani su poklekli pod sopstvenim strahom. Kako bi to rekao kultni Grunf iz Alan Forda: „Ko leti vredi, ko ne vredi ne leti“. Ovaj tim Vojvodine, uprkos svom potencijalu, sinoć jednostavno nije uspeo da poleti.
M.M.
