Drvo ume da nestane, a da ipak ostavi priču za sobom. Upravo se to dogodilo u stenovitom skloništu Abrik Romani, nedaleko od Barselone, gde naučnici proučavaju ostatke i otiske stare više desetina hiljada godina. Na prvi pogled, to nisu predmeti od kojih zastaje dah kao pred zlatnim nakitom ili raskošnim mozaikom. Njihova vrednost je drugačija: pomažu nam da zamislimo svakodnevicu ljudi koji su dobro poznavali materijal oko sebe i umeli da ga prilagode svojim potrebama.
Analiza obuhvata 597 drvenih ostataka i otisaka iz perioda pre približno 62.000 do 40.000 godina. Magazin Smitsonijan skrenuo je pažnju na nalaze koji dopunjuju sliku neandertalaca kao veštih obrađivača drveta. Važno je, međutim, razlikovati sve pronađene ostatke od izrađenih predmeta: među granama, stablima i drugim tragovima izdvojeno je 13 elemenata koje su neandertalci obradili ili koristili. Ta razlika čini otkriće preciznijim, a priču o davnim majstorima još zanimljivijom. Takav skup nalaza pruža priliku da se ista sirovina posmatra kroz više mogućih upotreba. Svaki predmet postavlja posebno pitanje: da li je odabran zbog oblika, dorađen za određeni posao ili ostavljen u prostoru u kojem je imao stalno mesto? Odgovori se traže poređenjem tragova, a ne samo prvim utiskom.
Kako objašnjava istraživački institut IPHES, naslage kalcijum-karbonata obavijale su drvo. Kada je organski materijal vremenom propao, u steni su ostali prirodni kalupi. Među upečatljivim nalazima su koplja, kao i predmet sa drškom i proširenim krajem čija namena još nije razjašnjena. Pojedini ostaci možda su služili kao posude od kore ili delovi konstrukcija. To „možda” ovde je dragoceno: istraživači odvajaju ono što vide od onoga što tek pokušavaju da protumače, pa svako novo poređenje može da donese jasniji odgovor.
Takvi tragovi podsećaju koliko naše poznavanje prošlosti zavisi od onoga što je uspelo da se sačuva. Kamen može da traje veoma dugo, dok drveni predmet ima znatno manje izgleda da preživi. Zato praznina u muzejskoj vitrini ne znači nužno da nečega nikada nije bilo. Zamislimo samo kako bi izgledala priča o jednom današnjem domaćinstvu kada bi od njega ostali isključivo metalni i kameni delovi. Nedostajale bi stolice, police, mnoge alatke i bezbroj sitnica koje govore kako se živelo. Arheologija upravo takve praznine pokušava pažljivo da popuni. U tome je i razlog zbog kojeg mali, naizgled neugledan nalaz može da bude veoma važan. Ne mora da bude ukrašen da bi govorio o znanju. Dovoljno je da pokaže smislen izbor materijala ili namernu obradu. Kada se takvi tragovi pažljivo povežu, slika prošlosti postaje bogatija, a ljudi koji su nam vremenski veoma daleki malo razumljiviji.
Posebna draž ovog otkrića je u tome što daleku prošlost približava običnom iskustvu. Izabrati odgovarajuću granu, oblikovati je i sačuvati za narednu upotrebu zvuči razumljivo i savremenom čoveku koji voli da nešto napravi svojim rukama. Ne možemo znati svaku pojedinost njihovog dana, ali sada imamo više tragova o sposobnostima tih davnih ljudi. Jedan otisak u kamenu tako postaje podsetnik da se domišljatost ne meri brojem ekrana i uređaja. Nekada je bila dovoljna dobro odabrana grana i ruka koja zna šta s njom želi da uradi.
S.B.
