Kad jesen stigne na pijacu, obično biramo bundevu koju možemo da ponesemo kući. Ron Volas iz američke države Rod Ajlend otišao je poprilično dalje: njegov primerak dostigao je 3.156 funti, odnosno oko 1.432 kilograma. To je povod za ozbiljno slavlje, ali i za malo strpljenja. U trenutku objavljivanja izveštaja još se čekala zvanična potvrda Ginisove knjige rekorda. Dakle, mogući novi svetski rekorder već je privukao pažnju, dok konačni pečat tek treba da stigne. Već i sama razmera traži da zastanemo nad brojem: više od tone ploda nastalo je iz biljke o kojoj je neko mesecima vodio računa. U svetu brzih rezultata, takav prizor ima gotovo starinsku privlačnost. Od semena do takmičarske vage nema prečice koja bi zamenila celu sezonu.
U izveštaju agencije Asošijejted pres, koji prenosi Boston.com, posebno se izdvaja Volasova odluka da bundevu predstavi na lokalnom takmičenju. Osvojio je 3.500 dolara, iako su ga drugde mamili većim nagradama. Želeo je da važan trenutak podeli sa svojim mestom. Za uspeh zahvaljuje i drugim uzgajivačima, koji razmenjuju iskustva, a ove godine prvi put je koristio staklenik. Lep detalj u priči o nadmetanju: znanje nije čuvao samo za sebe, niti je do rezultata stigao bez tuđih saveta.
Na drugom kraju zemlje, u kalifornijskom Half Mun Beju, slavila je bundeva po imenu Roki. Njen uzgajivač Trevis Genger osvojio je tamošnje takmičenje peti put, sa primerkom teškim oko 1.083 kilograma. Naziv je pristajao povratničkoj priči: prethodne godine njegova bundeva pukla je tokom rasta, pa nije učestvovao. Ovoga puta porodica je do Kalifornije putovala 35 sati, a trud je nagrađen sa 21.501 dolarom. Dve bundeve, dva različita podviga i sasvim dovoljno razloga da baštovanska sezona dobije svečanu završnicu.
Brojke jesu neobične, ali ljudski deo priče lako razumemo i ovde. Ko je makar jednom čekao da mu sazri paradajz ili se radovao prvoj tikvici, zna ono svakodnevno zagledanje u baštu. Kod ovakvih takmičenja taj mali ritual dobija ogromne razmere. Vaga na kraju pokaže rezultat koji svi vide, dok su dani zalivanja, praćenja rasta i brige mnogo manje upadljivi. Zato džinovski plod može da bude zanimljiv i ljudima koje rekordi inače ne privlače: u njemu prepoznaju strpljenje, upornost i zadovoljstvo što je nešto uspelo. Takmičarski rezultat pritom može da zainteresuje nekoga ko nikada nije držao motiku. Dovoljno je zamisliti kako izgleda prevoz takvog tereta ili trenutak kada se konačno sazna težina. Odjednom obična baštenska kultura postaje glavna tema razgovora, a svakodnevni rad dobija publiku kakvu retko ima. U tome je dobar deo šarma ovih susreta.
Za nas koji bundevu pre svega povezujemo sa pitom, supom i mirisom pečene kriške, prizor je gotovo nestvaran. Ipak, najlepši deo ove jesenje priče ne staje na vagu. To je odluka da se uspeh proslavi među svojima i spremnost da se iskustvo podeli sa konkurencijom. Takva pobeda ima sasvim poznat ukus, bilo da se slavi u američkom gradiću ili uz komšijski razgovor preko ograde. A dok se čeka odluka o rekordu, Volas već ima nešto veoma opipljivo: plod svog rada koji teško može da ostane neprimećen.
S.B.
Izvor: Postinfo
