Kada umetnik izađe na scenu posle duge karijere, publika ponekad unapred odluči šta želi da čuje. Omiljene pesme nose uspomene i to je sasvim razumljivo. Ipak, posebno su zanimljivi koncerti na kojima se oseti da izvođač još ima šta novo da kaže. Nastup Bet Orton u Brajtonu pružio je upravo takav povod za razgovor. Umesto da priča ostane zaključana u ranijim uspesima, u prvi plan došla je muzika koja pripada njenom sadašnjem stvaralačkom trenutku. Za slušaoce je to poziv da uz poznat glas otkriju i drugačiji prostor, drugačiju boju i novi način slušanja.
U pozitivnoj kritici za Gardijan, Aleksis Petridis opisuje koncert u prostoru Concorde 2, sa programom oslonjenim na albume „The Ground Above” i „Weather Alive”. Posebno mesto u zvučnoj slici imaju klavijature i truba Kristosa Stilijanidesa, uz dodire džeza i elektronike. Takva ocena ostaje sud kritičara o konkretnom nastupu, ali je zanimljiva upravo zato što pažnju usmerava na noviju muziku. Koncert je održan 12. oktobra, a osvrt je objavljen narednog dana. Njegov optimizam dolazi iz utiska da umetnička radoznalost ne mora da slabi sa godinama provedenim na sceni.
Izdavačka kuća Partisan navodi da je Orton sama producirala „The Ground Above”. Među saradnicima su Šahzad Ismaili, Sem Beste, Tom Skiner, Kris Vatalaro i Tom Herbert. U predstavljanju albuma naglašavaju se obnova, snaga, ljubav i suočavanje sa gubitkom. Takve teme ne obećavaju muziku bez ozbiljnosti, već mogućnost da se iz zahtevnih iskustava izvuče stvaralačka energija. Važno je i prisustvo različitih muzičara: album se može posmatrati kao prostor susreta, u kom lični autorski pravac dobija dodatne nijanse kroz zajednički rad i međusobno slušanje.
Za nas sa druge strane zvučnika ova priča ima jednostavnu draž. Ne moramo svaki put da pustimo upravo onu pesmu koju već znamo napamet. Ponekad vredi dati šansu celom novom albumu, bez preskakanja posle nekoliko sekundi i bez obaveze da odmah donesemo konačan sud. Uz večernju šetnju, mirno popodne ili kafu koja se malo ohladila, muzika može da dobije vreme koje joj nedostaje u brzom pregledanju sadržaja. To nije pravilo o ispravnom slušanju, već mala mogućnost da iz poznatog imena izvučemo novo iskustvo i ponovo osetimo zadovoljstvo otkrivanja.
Lepo je kada dugotrajna karijera postane prostor slobode. Publika već zna ko je pred njom, pa umetnik može da pomeri težište, promeni pratnju ili dopusti pesmi da diše drugačije. Neće svako zavoleti svaku promenu, niti je to potrebno. Vrednost je i u tome da se razgovor nastavlja. Priča o ovom nastupu zato prija kao podsetnik da kreativnost nema obavezu da zauvek ponavlja svoju najpoznatiju verziju. Stara omiljena pesma može da sačeka sledeće slušanje, a nova da nas iznenadi baš onda kada smo mislili da već znamo šta ćemo dobiti. To važi i za slušaoce koji ime Bet Orton tek upoznaju. Nije neophodno najpre savladati celu diskografiju da bi jedna pesma ostavila utisak. Ponekad se najlepše muzičko poznanstvo započne od najnovijeg poglavlja, pa nas radoznalost tek kasnije odvede prema onome što mu je prethodilo.
S.B.
