Na platnu sve deluje kao čarolija, ali iza filmskog prizora ostaju makete, skice, svetla i ljudi koji uporno pokušavaju da nemoguće učine uverljivim. Zato su priče o nastanku starih filmova često podjednako uzbudljive kao i sami filmovi. Povodom stogodišnjice ostvarenja „Faust” Fridriha Vilhelma Murnaua, pažnju privlači neobična knjiga koja je sačuvala deo te radionice mašte. Predmet napravljen za potrebe snimanja dobio je novu namenu i postao svojevrsni album produkcije. Sada ponovo otvara vrata svetu u kom su se veliki prizori stvarali uz mnogo domišljatosti i ručnog rada.
Reč je o izdanju „The Faust Bible”, koje priprema MUBI. Prema podacima distributera D.A.P., knjiga okuplja oko 400 originalnih slika, uključujući materijal vezan za oblikovanje filmskog sveta. Scenograf Robert Herlt pretvorio je Bibliju korišćenu kao rekvizit u vizuelni dnevnik rada i poklon reditelju. Izdanje uređuje Loran Manoni, uz tekstove stručnjaka za filmsku istoriju. Važno je razlikovati predstavljanje knjige od dostupnosti na svim tržištima: američki distributer navodi 8. decembar 2026. kao datum objavljivanja, pa ne treba pretpostaviti da je već svuda u prodaji.
Takav album omogućava zanimljivu promenu ugla. Umesto da gledamo samo završenu scenu, možemo da razmišljamo o odluci koja joj je prethodila: zašto je neki prolaz uzak, zbog čega senka pada baš tu, kako prostor postaje preteći ili čudesan. Ne mora čovek da bude filmski istoričar da bi uživao u tom otkrivanju. Svako ko je makar jednom pokušao da napravi dobru fotografiju zna koliko položaj svetla menja utisak. U filmu se takve odluke nadovezuju jedna na drugu, sve dok običan materijal ne postane svet u koji publika pristane da poveruje.
Gardijan u svom osvrtu na jubilej upravo kroz sačuvani album približava nastanak Murnauovog „Fausta”. Privlačnost te priče nije samo u starosti predmeta. Ona vraća pažnju zajedničkom radu ljudi čija imena publika često ne zapamti. Za gledaoce je film jedna celina; za ekipu on nastaje kroz mnoštvo malih zadataka. Sačuvane skice i fotografije podsećaju da je istorija kinematografije sastavljena i od tih tihih poslova, od pokušaja koji prethode velikom kadru. Jedan poklon reditelju tako postaje zanimljiv trag o celom stvaralačkom procesu.
Stogodišnjica filma lep je povod i da se oslobodimo predstave da staro automatski znači teško za gledanje. Nemom filmu prilazi se drugačijim ritmom, sa više pažnje prema licu, pokretu i slici. Nekome će taj susret biti otkriće, nekome prilika da obnovi davno gledano ostvarenje. A ovakve knjige pružaju još jedan ulaz: kroz radoznalost prema tome kako je nešto napravljeno. Kada zavirimo u radionicu, završen prizor ne mora da izgubi čar. Naprotiv, može da postane još zanimljiviji, jer sada vidimo i maštu i trud koji su bili potrebni da se pojavi pred nama. Možda je baš to najlepši način da se obeleži jedan filmski jubilej: da datum posluži kao poziv na gledanje, a arhiva kao poziv na radoznalost. Posle takvog susreta i savremene filmove možemo posmatrati pažljivije, sa više interesovanja za ljude i odluke koje stoje iza svake scene.
S.B.
