Fotografija prirode danas je toliko rasprostranjena da se čovek lako navikne na ideju da je sve već viđeno. Planina, more, zalazak sunca, neka dobra silueta i gotovo. Zato je prijatno kada se pojavi slika koja ne pokušava da impresionira količinom, nego kompozicijom. Guardian je juče objavio kratku, ali upečatljivu priču o australijskom fotografu Džonu Mekormaku i njegovoj fotografiji snimljenoj na Kangaroo Islandu, mestu koje se od australijskog kopna odvojilo pre oko 10.000 godina i razvilo svet gotovo nalik sopstvenoj maloj laboratoriji prirode. Na ostrvu, kako navodi Guardian, ima oko 14 kengura na svakog stanovnika, a sama lokacija Remarkable Rocks odavno je poznata po granitnim formama koje su vetar, kiša i so godinama pretvarali u nešto između pejzaža i skulpture.
Mekormakova fotografija ne hvata spektakl na grub način. Naprotiv, ona koristi rupu u erodiranoj steni kao kadar kroz koji se vidi Južni okean, gotovo kao da je sama priroda napravila okvir. Autor u Guardianovom tekstu kaže da je želeo da slika bude i vizuelno jaka i blago dezorijentišuća, da prvo privuče pogled, a zatim natera čoveka da se zadrži malo duže. To je vrlo lep opis dobre pejzažne fotografije u vreme kada ljudi često slikaju samo da bi brzo prošli dalje. Ovde kadar ne traži samo „lajk”, nego i pažnju.
Ono što dodatno daje šarm ovoj priči jeste sam autorov odnos prema prirodi. Guardian piše da je Mekormak, rođen u Kvinslendu a danas nastanjen u severnoj Kaliforniji, poslednju deceniju proveo fotografišući obrasce prirode na svih sedam kontinenata, a novi radovi okupljeni su u knjizi Patterns: Art of the Natural World. Njegova osnovna ideja zvuči jednostavno, ali je vrlo tačna: da ljudi prirodu ne gledaju samo kao prostor, nego kao delo. Ne kao pozadinu za život, nego kao nešto što već samo po sebi ima estetsku i unutrašnju logiku.
Možda zato ovakve vesti deluju tako prijatno. Ne nameću veliki zaključak ni spasonosnu poruku, nego podsećaju da svet još ume da izgleda iznenađujuće kad ga neko pogleda dovoljno pažljivo. U doba u kom ekran traži brzinu, dobra fotografija još uvek ume da vrati sporost. A kada se to dogodi kroz jedan komad kamena, malo mora i vrlo precizno oko, onda čovek zaista dobije utisak da priroda ne mora da bude samo pejzaž. Može da bude i galerija, samo bez ulaznice i bez zidova.
S.B.
