Petrovaradinska tvrđava je jedno od onih mesta gde se ne dolazi samo da bi se „videlo“, nego da bi se osetilo. Kad se popneš iz Podgrađa i izađeš na plato, Dunav odjednom postane širi, a Novi Sad niži, kao da je neko utišao grad da bi se čuo vetar. U tom trenutku shvatiš zašto ljudi ovde dolaze i kad nemaju plan: tvrđava ume da popravi dan bez velikih reči, samo pogledom koji traje.
Sve na njoj deluje kao priča u slojevima. Barokni bastioni, dugačke senke u prolazima, kapije kroz koje uđeš kao u drugi ritam, i onaj čuveni sat koji se „inati“ logici, pa veliki pokazivač meri sate, a mali minute – kao da i vreme ovde ima svoj karakter. U sumrak, kad svetla sa druge obale počnu da trepere, tvrđava postane terasa nad vodom, mesto gde se i najobičniji razgovor pretvori u nešto važnije.
A onda su tu istorijske niti koje joj daju težinu, ali i ljudsku toplinu. Ime Eugena Savojskog vezuje se za ove krajeve kao znak epohe u kojoj su se granice crtale mačem, ali legende imaju običaj da u veliku priču ubace i mali detalj: prepričava se da je Eugen uoči jedne velike bitke u ovom delu sveta smišljao poslednje poteze uz toplu čokoladu, luksuz tog vremena koji danas zvuči gotovo neverovatno. Možda je baš zato tvrđava posebna – jer u njoj, pored topova i mapa, možeš da zamisliš i šolju iz koje se puši miris, baš kao što se uveče puši Dunav.
S.B.
