Automobili su decenijama učeni da bolje vide put: farovi, radari, kamere, senzori za trake, sistemi za kočenje i upozorenja na prepreke. Sada se pažnja sve više okreće ka unutrašnjosti kabine. Novi automobili u Evropi sve češće prate lice, pogled i ponašanje vozača, kako bi prepoznali umor, nepažnju ili opasnu odsutnost za volanom.
Carscoops je pisao da su evropska pravila o kamerama za nadzor vozača aktivna za sve nove automobile, uz ocenu da slična tehnologija dolazi i na američko tržište. Sistem prati znake nepažnje i umora, a ideja je da vozilo upozori vozača pre nego što se dogodi opasna situacija.
Ovo je jedna od onih tehnologija koje istovremeno zvuče korisno i neprijatno. Sa bezbednosne strane, argument je jak. Umor za volanom, gledanje u telefon, mikrospavanje i gubitak pažnje među najopasnijim su faktorima u saobraćaju. Ako kamera može da prepozna da vozač ne gleda put ili da mu se oči zatvaraju, upozorenje može spasiti život.
S druge strane, unutrašnja kamera menja osećaj privatnosti u automobilu. Auto je dugo bio lični prostor, skoro mala pokretna soba. Sada postaje prostor koji posmatra. Vozač će s pravom pitati šta se snima, da li se podaci čuvaju, kome su dostupni, da li sistem može pogrešiti i kako se sprečava zloupotreba. Bez jasnih pravila, korisna tehnologija može lako izazvati nepoverenje.
U praksi će mnogo zavisiti od izvedbe. Ako sistem lokalno obrađuje podatke, bez slanja snimaka, i ako jasno služi samo bezbednosti, vozači će ga lakše prihvatiti. Ako se pojavi utisak da automobil prikuplja više nego što mora, otpor će biti veći. Granica između zaštite i nadzora mora biti jasna.
Kod nas se o bezbednosnoj opremi često govori tek kada postane obavezna ili kada poskupi auto. Ipak, mnogi sistemi koji su nekada nervirali vozače danas se podrazumevaju: ABS, ESP, vazdušni jastuci, senzori pritiska u gumama. Možda će i kamera koja prati umor vremenom postati normalna, ali put do toga mora biti pažljiv.
Najzanimljivije je što automobil budućnosti ne uči samo da prepozna pešaka, biciklistu ili traku, već i stanje čoveka koji ga vozi. To je logičan korak, jer je vozač često najslabija karika sistema. Ali baš zato tehnologija mora biti odgovorna. Auto koji nas čuva ne sme postati auto kome ne verujemo. Bezbednost je cilj, ali poverenje je uslov da cilj uspe.
S.B.
