Na sportskom stadionu u Pekingu publika je gledala trku koja je još pre samo nekoliko godina izgledala kao scena iz naučne fantastike. Humanoidni roboti takmičili su se u disciplinama napravljenim po uzoru na ljudsku atletiku – sprintu, skoku uvis, skoku udalj i drugim sportovima – a pojedini rezultati nadmašili su zvanične ljudske rekorde. Associated Press je 23. avgusta izvestio sa Svetskih humanoidnih robotskih igara da su mašine u pojedinim disciplinama dostigle performanse koje na papiru izgledaju gotovo neverovatno. Ipak, događaj je istovremeno bio izložba onoga što roboti još ne umeju. Mašina može razviti ogromnu brzinu, a nekoliko trenutaka kasnije izgubiti ravnotežu, zakucati se u prepreku ili završiti u potpuno neplaniranom pravcu. Upravo ta kombinacija spektakularne snage i komične nespretnosti učinila je takmičenje mnogo zanimljivijim od pukog poređenja vremena na semaforu.
Kod humanoidnog robota brzina nije samo pitanje snažnog motora. Trčanje zahteva neprekidno predviđanje položaja čitavog tela. Dok je jedna noga u vazduhu, druga mora da primi težinu; trup mora da ostane stabilan, ruke stvaraju protivtežu, stopalo mora precizno da pogodi podlogu, a sve odluke dešavaju se više puta u sekundi. Čovek to obavlja gotovo automatski zahvaljujući milionima godina evolucije i godinama učenja tokom detinjstva. Inženjer robota mora svaki deo problema pretvoriti u senzore, algoritme i električne motore. Zato je sportsko takmičenje mnogo ozbiljniji test tehnologije nego što izgleda. Mašina koja može brzo da trči, skoči i bez pada promeni pravac jednog dana može mnogo sigurnije da se kreće kroz fabriku, skladište, ruševinu ili stepenice u običnoj zgradi.
Ipak, rekordi zahtevaju oprez pri poređenju. Robot nije ograničen istom fiziologijom kao čovek. Može imati odnos snage i mase koji nijedan ljudski mišić ne može da postigne, a pravila takmičenja nisu identična olimpijskim disciplinama. Cilj zato nije dokazati da je robot „bolji sportista“ od čoveka, već pogurati konstrukciju prema sve zahtevnijim zadacima. Sportsko okruženje posebno je korisno jer je rezultat lako merljiv. Ako robot pretrči 100 metara brže nego prošle godine, skoči dalje ili ređe pada, inženjeri imaju jasan dokaz napretka. Istovremeno se vrlo brzo vidi kvar koji bi u promotivnoj laboratorijskoj demonstraciji mogao ostati sakriven.
Takmičenja humanoidnih robota verovatno ćemo gledati sve češće jer kompanijama pružaju odličnu kombinaciju istraživanja i spektakla. Publika navija za mašinu, dok iza kulisa tim beleži svaki pogrešan korak i pokušava da otkrije zašto je kontrolni sistem zakasnio nekoliko milisekundi. Najveći napredak možda se čak ne meri rekordom, već onim što se događa posle njega. Robot koji može da zaustavi sprint bez pada, okrene se i bezbedno ode sa staze mnogo je bliži korisnoj svakodnevnoj mašini od robota koji samo postiže ogromnu brzinu. Zato su smešni padovi sa tribina jednako važni kao rekordni rezultati – pokazuju tačno gde završava današnja robotika, a gde počinje sledeći problem koji inženjeri tek treba da reše.
S.B.
