Često se kaže da bliski ljudi „razmišljaju isto“, a neurološke studije pokazale su da se tokom zajedničkih aktivnosti moždana aktivnost dve osobe ponekad sinhronizuje. Zbog toga je logično pretpostaviti da bi se takva sličnost povećavala kako se nepoznati ljudi upoznaju i postaju prisniji. Eksperiment ETH Cirih pokazao je da stvarnost nije tako jednostavna. Istraživači su spojili 61 par ljudi koji se ranije nisu poznavali i tokom šest nedelja ih pozivali da zajedno crtaju. Deo parova činili su vršnjaci, dok su drugi spajali mlade od 18 do 35 godina sa starijima između 70 i 85. Dok su crtali na istom papiru, učesnici su nosili lagane senzore koji su pratili promene moždane aktivnosti. Phys.org je 23. avgusta objavio rezultate, a najveće iznenađenje bilo je što osećaj bliskosti jeste rastao – dok „usklađenost“ njihovih mozgova nije pratila isti jednostavan put.
Kod parova približno istih godina moždana sinhronizacija je tokom nedelja postepeno rasla. Kod parova različitih generacija desilo se obrnuto: na početku su pokazivali više sinhronizacije, a kasnije manje, iako su se učesnici istovremeno osećali sve povezanije. To na prvi pogled zvuči kontradiktorno, ali istraživači nude zanimljivo objašnjenje. Kada upoznamo osobu čiji život, reference i svakodnevica značajno odstupaju od naših, na početku možda ulažemo mnogo više mentalnog napora da je razumemo. Pažljivo pratimo reakcije, predviđamo šta će uraditi i pokušavamo da prilagodimo svoje ponašanje. Kako se upoznajemo, to postaje lakše i nije potrebno da oba mozga u svakom trenutku reaguju na isti način.
Dodatna analiza pokazala je i razliku u načinu saradnje. Vršnjaci su češće crtali istovremeno, dok su međugeneracijski parovi više smenjivali uloge. U tim parovima stariji učesnici češće su preuzimali neku vrstu vodeće uloge, dok se mlađi prilagođavao njihovom ponašanju. To ne znači da je jedan partner „kontrolisao“ drugog, već da dobra saradnja može da nastane kroz različite obrasce. Istraživanje je važno i zato što je socijalna neurobiologija mnogo češće proučavala romantične partnere, roditelje i decu ili učitelje i učenike nego potpuno nove odnose između ljudi različitih generacija. A upravo takve veze mogu biti značajne u programima koji pokušavaju da smanje usamljenost starijih osoba i povežu generacije koje se u svakodnevnom životu sve ređe susreću.
Najlepši zaključak jeste da bliskost verovatno ne znači da dva mozga moraju da postanu kopije jedan drugog. Ponekad je upravo sposobnost da bolje predvidimo osobu koja je drugačija od nas znak da je odnos napredovao. Prijateljstvo zato možda nije proces u kojem ljudi postaju sve sličniji, već proces u kojem sve manje energije troše na dešifrovanje međusobnih razlika. Dvoje stranaca može posle šest nedelja mnogo lakše da sedi nad istim papirom i zajedno napravi crtež, a da njihovi mozgovi pritom rade manje slično nego na prvom susretu. U ljudskim odnosima, izgleda, razumevanje i identičnost nisu ista stvar.
S.B.
