Jezici koje niko nije nasledio od svojih predaka ipak mogu postati dovoljno složeni da se na njima vode razgovori, pišu knjige i stvaraju čitave zajednice. Tolkinovi vilenjački jezici, klingonski iz Zvezdanih staza, esperanto ili dečje igre u kojima se reči namerno preuređuju razlikuju se po ozbiljnosti i nameni, ali naučnicima pružaju zanimljiv prirodni eksperiment: šta se događa kada ljudskom mozgu ponudimo potpuno nov sistem pravila i tražimo od njega da od običnih zvukova napravi jezik?
Phys.org je 12. avgusta predstavio pregled istraživanja izmišljenih jezika i njihove vrednosti za psiholingvistiku. Za razliku od maternjeg jezika koji učimo od najranijeg detinjstva, kod konstruisanog jezika često možemo precizno pratiti početak učenja i kontrolisati pravila koja čovek dobija. Naučnici zato u laboratorijama prave takozvane minijaturne jezike – mali broj novih reči i gramatičkih pravila koje učesnici uče tokom eksperimenta. Posmatraju koliko brzo otkrivaju obrasce, koje greške prave i da li počinju spontano da primenjuju naučeno pravilo na potpuno nove reči.
Jedan od zanimljivih zaključaka jeste koliko je ljudski mozak sklon traženju pravilnosti. Čak i kada niko eksplicitno ne kaže „ovo je gramatičko pravilo“, ljudi iz ponavljanja počinju da zaključuju šta je dozvoljeno, kojim redom elementi idu i kako se pravi nova kombinacija. Sličan proces vidi se kod dece koja prirodni jezik ne uče čitanjem gramatike, već slušanjem hiljada primera. Izmišljeni jezici omogućavaju istraživačima da taj proces ubrzaju i pojednostave dovoljno da ga mogu meriti. Posebno je zanimljivo šta se događa kada se namerno uvede nepravilnost: učesnici je ponekad zapamte, ali ponekad nesvesno počnu da sistem „popravljaju“ i prave pravilnijim nego što je bio.
Zato klingonski ili vilenjački nisu zanimljivi samo ljubiteljima naučne fantastike. Konstruisani jezici pomažu da se ispita koje karakteristike komunikacije ljudi mogu lako da nauče, koje im stvaraju problem i koliko naše jezičke navike dolaze iz iskustva, a koliko iz opštih sposobnosti mozga da organizuje informacije. Oni pokazuju i nešto vrlo ljudsko: ako grupi damo dovoljno stabilan skup znakova i pravila, možemo ih pretvoriti u pravi društveni alat. Jezik ne mora biti star hiljadu godina da bi postao mesto za šalu, identitet i zajednicu. Dovoljno je da nekoliko ljudi odluči da iste čudne zvukove razume na isti način – a mozak će iz ostatka veoma brzo pokušati da napravi red.
S.B.
