Ako je pre nekoliko godina 3D štampana kuća delovala kao zgodna demonstracija sajamske tehnologije, danas više ne izgleda kao egzotičan prototip. Kada su u Teksasu počeli da nastaju čitavi nizovi kuća sa zidovima izvedenim 3D štampom, postalo je jasno da se građevinska industrija ozbiljno poigrava idejom koja je donedavno zvučala kao futuristički marketing.
Važno je, ipak, skinuti maglu sa cele priče. Niko ne „odštampa“ kompletnu kuću pritiskom na dugme. U praksi se najčešće mašinski izvode zidovi od specijalnih mešavina, dok su krovovi, instalacije, stolarija i dobar deo završnih radova i dalje rezultat klasičnih građevinskih procesa. Revolucija je, dakle, parcijalna, ali upravo zato i realna. Ona se ne oslanja na čudo, već na ubrzavanje i standardizaciju jednog ključnog segmenta gradnje.
Najveće obećanje ovakvog pristupa krije se u brzini, smanjenju otpada i potencijalno manjoj potrebi za određenim fazama manuelnog rada. Ali odmah uz obećanje stoje i prepreke: lokalni propisi, pitanje dugoročne izdržljivosti, troškovi opreme i način na koji tržište finansira i osigurava objekte koji odstupaju od standarda. Tehnologija može da bude impresivna, ali građevina je konzervativna industrija s razlogom — kuće moraju da traju, a ne samo da izgledaju inovativno na naslovnoj fotografiji.
Upravo zato su priče koje su pratili The New York Times, kompanija ICON i američki poslovni mediji zanimljive mnogo više od samog vizuelnog efekta. One pokazuju da se nova gradnja ne menja u jednom filmskom skoku, već kroz niz kontrolisanih pomeranja. A kada jedno od tih pomeranja stigne do čitavog naselja, onda više nije reč o demonstraciji. Reč je o modelu koji traži mesto u stvarnom svetu.
S.B.
