U septembru 1991, dvoje planinara nailazi na telo u ledu u Ötztalskim Alpima, na granici Italije i Austrije. U početku je delovalo kao savremena nesreća, ali se ubrzo ispostavilo da je reč o senzacionalnom arheološkom nalazu: Öci, “Ledeni čovek”. Datovanja ga smeštaju oko 3300. godine p. n. e., dakle više od 5.000 godina u prošlost. To je momenat kada praistorija prestaje da bude samo keramika i kosti – i postaje biografija.
Öci je pronađen sa opremom koja govori o tehnologiji doba: bakarna sekira (dragocenost u to vreme), luk i strele, noževi, delovi odeće od različitih koža. Njegove tetovaže su postale posebna tema: mnogi autori ih navode kao moguće rane tragove terapije ili rituala, jer su često na mestima gde bi moderna medicina očekivala bolne tačke.
Forenzička dimenzija priče je ono što fascinira: analizom rana i tragova često se zaključuje da je umro nasilno, a jedan od najčešće pominjanih elemenata je povreda od strele. Zatim dolazi “dijeta” i poslednji sati: sadržaj creva, tragovi polena, ostaci hrane – sve to je kao detektivska slagalica bez reči. Izotopi u zubima i kostima otvaraju pitanje porekla i kretanja kroz život.
Öci je postao simbol nove arheologije: arheologije koja se oslanja na laboratoriju, ne samo na lopatu. I zato njegova priča traje: nije to samo “čovek iz leda”, već dokaz da nauka može vratiti glas onima koji su živeli pre pisma. U njegovom slučaju, taj glas se čuje kroz molekule, vlakna, metal i tragove u telu.
S.B.
Izvor: Postinfo
