Godinama su se parovi u Italiji fotografisali ispod kamenog „Ljubavnog luka”, verujući u lokalnu legendu o sreći. Onda se, baš na Dan zaljubljenih, formacija srušila u more posle dana jakih oluja. Priča je istovremeno romantična i surovo realna: priroda ne mari za simbole, a obala je jedno od mesta gde se promena klime vidi bez ikakvog uveličavanja.
Kada se sruši nešto što deluje „večno”, prvo se pojavi šok, a onda pitanja. Da li je moglo da se predvidi? Da li je erozija ubrzana? Koliko je stena već bila načeta? I najvažnije: koliko sličnih mesta na Mediteranu stoji na ivici, ali to još ne vidimo jer nisu postala razglednica?
Lokalni zvaničnici su posle incidenta govorili o potrebi novih inicijativa za usporavanje obalske erozije. To je, u prevodu, poziv da se obala posmatra kao infrastruktura, a ne kao kulisa. Jer obala nije statična. Talasi, vetar, so, promena nivoa mora, sve to jede stenu milimetar po milimetar – dok ne dođe trenutak kada se ceo „luk” pretvori u sećanje.
Za čitaoce kod nas, pouka je jasna i bez patetike: svaka reka, jezero i obala imaju svoju dinamiku. Kad prirodni simbol postane atrakcija, ljudi ga doživljavaju kao trajni objekat. A on je zapravo proces. I nekad se proces završi – u jednom jedinom danu.
S.B.
