Poslednjih godina činilo se da je priča o „dizajnerskim” psima već završena: ako u nazivu postoji ono umiljato „doodle”, pola posla kao da je unapred rešeno. Takav pas važi za pametnog, blagorodnog, porodičnog i lakog za uklapanje u savremeni ritam stana, dvorišta i dece. Baš zato je zanimljivo što je Smithsonian pre dve nedelje skrenuo pažnju na istraživanje koje ruši deo te udobne slike. Tekst objavljen 20. marta oslonio se na novu studiju iz časopisa PLOS One i otvorio neprijatno, ali korisno pitanje: šta ako su neke od najpoželjnijih mešanih rasa temperamentno zahtevnije nego što se veruje?
U istraživanju je analizirano 9.402 pasa, a autori su upoređivali tri popularne grupe mešanaca — cockapoo, labradoodle i cavapoo — sa njihovim „izvornim” rasama. Rezultati nisu išli u prilog romantičnoj predstavi o automatski lakšem psu. Krosbred psi su u 44 odsto poređenja pokazali više problema u ponašanju nego njihove roditeljske rase, a manje problema u svega oko 10 odsto slučajeva. Posebno su se izdvajali strah od neživih stvari i glasnih zvukova, teže podnošenje odvajanja od vlasnika i pojačana razdražljivost, dok su cockapoo psi među analiziranima ispali najproblematičniji u odnosu na polazne rase.
To, naravno, ne znači da je svaki takav pas težak, niti da su mešanci „gori” od čistokrvnih pasa. I sam tekst naglašava da ponašanje nije prost proizvod genetike, već spoj nasleđa, odgoja, socijalizacije, iskustva vlasnika i uslova u kojima štene odrasta. Ali upravo tu leži najvažniji deo priče: marketing često nudi prečicu, dok pas u stvarnosti traži vreme, znanje i doslednost. Kada neko bira ljubimca samo prema reputaciji sa interneta, lako previdi ono što je važnije od imidža — koliku pažnju, strukturu i strpljenje ta životinja zaista traži.
Za Srbiju je ova tema veoma čitljiva, jer i kod nas poslednjih godina raste sklonost ka „modernim” rasama koje deluju kao savršen kompromis između lepote, razigranosti i porodične topline. Međutim, savršen pas gotovo nikada ne dolazi gotov. Iza svakog dobrog kućnog ljubimca stoje rutina, granice, rana socijalizacija i odgovoran uzgoj. Možda je zato najpošteniji zaključak upravo onaj najmanje glamurozan: pas se ne bira po trendu, nego po tome kakav život stvarno može da mu se pruži. A kada se to zaboravi, i najfotogeničniji ljubimac vrlo brzo postane mnogo ozbiljnija obaveza nego što je izgledao na prvoj slici.
S.B.
