Kad se u nauci kaže „apsolutno iznenađenje”, obično je to eufemizam za: „moramo da precrtamo mapu”. Upravo tako su opisani nalazi lobanja Homo erektusa u Kini, za koje se navodi da su stare gotovo 1,8 miliona godina – najstariji dokaz prisustva ovih ranih ljudi u istočnoj Aziji. To nije samo rekord u godinama; to je pomeranje razumevanja migracija.
Homo erektus je jedna od ključnih figura ljudske evolucije: telo sličnije našem, hodanje koje štedi energiju na duge staze, i sposobnost prilagođavanja različitim klimama. Ako je bio u istočnoj Aziji toliko rano, to sugeriše da je širenje iz Afrike moglo biti brže, složenije i možda u više talasa nego što se ranije pretpostavljalo. U prevodu: putanje nisu bile jedna strelica na mapi, nego mreža.
Za širu publiku je zanimljiv i način rada: datiranje slojeva, upoređivanje geoloških tragova, analiza konteksta u kome je fosil nađen. U takvim istraživanjima nije dovoljno imati „staru kost”. Mora da se pokaže da je kost zaista iz tog sloja, da nije dospela tu kasnije, i da je priča metodološki čista.
Ovakvi nalazi menjaju i našu imaginaciju: istočna Azija nije „kasna stanica” u priči, već rani teatar velikog putovanja. A kad jednom prihvatite tu mogućnost, mnoga druga pitanja postaju glasnija: ko je sve bio tamo, koliko dugo, i kako su se ti rani ljudi uklapali u pejzaž koji nije imao ništa od današnjih granica.
S.B.
