Priče o životnoj sredini poslednjih godina toliko su često povezane sa katastrofama, rekordima i lošim prognozama da gotovo zvuči neobično kada neko odluči da na Dan planete govori o pobedama. Scientific American je juče upravo to uradio u epizodi Science Quickly, podsećajući da istorija ekologije nije sastavljena samo od gubitaka. U tekstu i razgovoru tri stručnjaka vraćaju u fokus slučajeve u kojima su ljudi zaista uspeli da poprave stvarnost — od londonskog smoga, preko ozonske rupe, do eksplozivnog rasta obnovljive energije.
Prvi primer je London i čuveni Veliki smog iz 1952, kada je kombinacija meteoroloških uslova i jeftinog prljavog uglja izazvala katastrofalno zagađenje sa hiljadama smrti. Scientific American opisuje kako je upravo ta tragedija pomerila političku i javnu volju dovoljno da se donese Clean Air Act 1956, posle čega je kvalitet vazduha u narednim decenijama dramatično poboljšan. Poenta priče nije samo istorijska. Ona služi kao podsetnik da pritisak javnosti, nauka i politika, kada se konačno slože u istom smeru, ipak umeju da promene tok jedne ozbiljne krize.
Drugi veliki primer je ozonska rupa. Scientific American podseća da su naučnici osamdesetih godina otkrili koliko je situacija iznad Antarktika ozbiljna i kako su hlorofluorougljenici, nekada sasvim uobičajeni u rashladnim uređajima i aerosolima, narušavali zaštitni sloj Zemlje. Reakcija je bila Montreal Protocol iz 1987, a tekst navodi da sada, sa 95 odsto pouzdanosti, naučnici vide znake oporavka ozonske rupe. U svetu ekoloških priča to je gotovo luksuzan primer: nešto je bilo ozbiljno ugroženo, ljudi su reagovali i sistem se zaista počeo oporavljati.
Treća linija optimizma dolazi iz energetike. Bill McKibben u istoj epizodi govori o činjenici da je proizvodnja energije iz sunca i vetra postala jeftinija od proizvodnje iz fosilnih goriva na mnogim mestima, i da je oko 95 odsto nove električne proizvodnje prošle godine dolazilo iz obnovljivih izvora. Scientific American pominje i balkon-solar sisteme u Evropi kao mali, ali simbolično važan primer koliko se energetska promena može seliti i ka običnim ljudima. Možda baš zato ova priča deluje osvežavajuće: ne poriče krizu, ali vraća ono što je javnom razgovoru možda najviše falilo — dokaz da pobede nisu naivne, nego dokumentovane.
S.B.
