Ako želite jednu sliku koja objašnjava koliko je Zemlja “živa” iznutra, uzmite Južni atlantski anomalni pojas – džinovsku zonu oslabljenog magnetnog štita. Kako prenosi Sajens dejli, analiza 11 godina podataka sa ESA satelita Svorm pokazuje da se ta slaba tačka od 2014. proširila za površinu približno polovini kontinentalne Evrope, a da se u poslednje vreme naročito ubrzava slabljenje jugozapadno od Afrike.
Zašto je to više od “lepe mape”? Zato što magnetno polje nije ukras – ono skreće naelektrisane čestice koje stižu sa Sunca i iz dubokog svemira. Kad štit oslabi, elektronika u orbiti dobija više zračenja, a greške u instrumentima postaju verovatnije. Zbog toga se kroz stručne izveštaje stalno ponavlja ista rečenica: anomalija nije samo geofizika, nego i operativni rizik za satelite, navigaciju i sve što zavisi od stabilnih signala.
Posebno zanimljiv detalj iz Svorm modela je “drama na severu”: jačina magnetnog polja nad Sibirom raste, dok nad Kanadom slabi. I to nisu sitne promene – kanadska “zona jake magnetike” se smanjila za oko 0,65% površine Zemlje (poredi se sa veličinom Indije), dok se sibirska uvećala za oko 0,42% (otprilike Grenland). To je direktan odraz turbulencije u spoljašnjem tečnom jezgru planete, tamo gde gvožđe i nikl kruže kao okean metala.
Šta čovek može da “vidi” u tome? Tri praktične posledice:
– inženjeri planiraju rute i režime rada satelita tako da osetljivi instrumenti manje pate;
– globalni magnetni modeli (kompas, navigacija, geodezija) moraju redovno da se osvežavaju;
– “severni magnetni pol” nastavlja da se pomera ka Sibiru, pa se i mape orijentacije menjaju brže nego što mislimo.
S.B.
