Za lep jesenji predah ponekad je dovoljna zamisao o mestu u kojem ne moramo ništa da stignemo. Kolijur, na jugu Francuske, lako se uklapa u takvu sliku: more, obala, ulice za šetnju i mali gradski prizori kojima prija sporiji korak. Njegova privlačnost nije vezana samo za kupanje. Možemo ga zamisliti i kao mesto za jutarnju kafu, dugo posmatranje luke i popodne u kojem se plan svodi na pitanje kojim putem poći. To je ona vrsta putovanja sa koje bismo voleli da donesemo osećaj da je dan trajao malo duže.
U današnjem izboru Gardijanovih čitalačkih predloga za sunčane jesenje odmore našlo se i ovo francusko mesto, nedaleko od Perpinjana i španske granice. Čitateljka Ejpril opisala je kako je prethodnog oktobra planirani vikend produžila na čitavu nedelju. U njenom sećanju izdvajaju se svetlost i uživanje u kraju Le Mure. To je lično iskustvo sa prošlog putovanja, a ne obećanje kakvo će vreme dočekati sledećeg posetioca. Ipak, dobro prenosi ono zbog čega nam neke destinacije ostaju u glavi: želju da odložimo odlazak još makar za jedan dan.
Kolijur ima i priču koja njegovim bojama daje dodatno značenje. Prema lokalnoj turističkoj organizaciji, Anri Matis i Andre Deren boravili su ovde 1905. godine i razvijali pristup u kojem boja postaje snažan izraz doživljaja. Danas se grad može upoznavati i putem posvećenim fovizmu, sa reprodukcijama njihovih dela raspoređenim u prostoru. Takva šetnja pruža lep način da se povežu ono što je pred nama i način na koji su umetnici isti kraj doživeli. Nije potreban čas istorije umetnosti da bismo uživali u toj razlici između pogleda i slike.
Za zamišljeni jesenji boravak ovde najviše odgovara skroman dnevni raspored. Jedna duža šetnja, vreme uz obalu i dovoljno praznog prostora između dva plana. Kao urednički predlog, takav ritam deluje privlačnije od pokušaja da se u jednom danu obiđe sve što se nalazi na mapi. Putnik može da izabere jedan deo grada i zadrži se u njemu, da se vrati istom prizoru u drugo doba dana ili jednostavno prati ono što mu privuče pažnju. Lepota malog mesta često postane jasnija tek kada prestanemo da gledamo na sat posle svakog skretanja.
U priči o Kolijuru lako prepoznajemo i nešto što nam je blisko kod kuće. Ko voli laganu šetnju uz Dunav, sedenje sa pogledom na vodu i razgovor koji se nenamerno produži, razumeće i ovu vrstu odmora. Nije presudna količina doživljaja, već prostor da ih stvarno primetimo. Zato današnji čitalački predlog može da posluži i kao mala inspiracija za putovanje i kao podsetnik na tempo koji nam prija. More na jugu Francuske daje mu poseban okvir, ali želja je sasvim jednostavna: da makar nekoliko dana ne žurimo unapred, nego da nam bude lepo baš tu gde jesmo.
S.B.
