Zamislite priču o veštačkoj inteligenciji u kojoj nas najviše zanima da li neko ume da bude dobar prijatelj. Takvu polaznu tačku ima film „Klara i Sunce”, ekranizacija romana Kazua Išigura. Već sama ideja otvara prostor za drugačiji razgovor o tehnologiji: kakvu pažnju očekujemo od drugih, šta za nas znači prisustvo i zbog čega nam je važno da se osećamo viđenima? U tom svetu, veštačka prijateljica posmatra ljude i pokušava da pronađe svoje mesto među njima. Naučnofantastična zamisao tako vodi prema vrlo prepoznatljivim svakodnevnim osećanjima.
U središtu priče je Klara, koju bira devojka Džozi. Prema predstavljanju Britanskog filmskog instituta, njihov odnos razvija se u svetu sa složenim porodičnim okolnostima i pitanjima pripadanja. Film režira Taika Vaititi, a Klaru igra Džena Ortega. U glumačkoj ekipi su i Ejmi Adams i Mija Tarija. Takva postavka obećava prostor za posmatranje odnosa, pogleda i sitnih postupaka, ali ne treba unapred proglašavati film ni bezbrižnom komedijom ni ostvarenjem koje će svakome popraviti raspoloženje. Reč je o drami sa emotivnim i misaonim temama.
Rojters danas izveštava sa londonske svetske premijere održane 15. oktobra. Vaititi je tom prilikom govorio o želji da publika posle filma odloži uređaje i provede više vremena sa drugim ljudima. Ta namera lepo objašnjava zašto priča o veštačkoj prijateljici može da bude povod za razgovor o stvarnoj bliskosti. Išigurov roman iz 2021. pružio je osnovu, a filmska verzija sada istu polaznu ideju prenosi slikom, glumom i ritmom scena. Gledaocima ostaje da otkriju kako će taj prelazak sa stranice na ekran delovati na njih.
Najzanimljivije pitanje koje ovakva zamisao pokreće ne zahteva naročito poznavanje tehnologije. Da li pažnju prepoznajemo u velikim izjavama ili u malim, doslednim postupcima? Može li neko biti fizički prisutan, a ipak nam delovati daleko? I zašto nas ponekad običan razgovor dotakne više od niza brzih poruka? To su pitanja za lično razmišljanje, a ne unapred dati zaključci o filmu. Njegova tema daje im zanimljiv okvir i omogućava da o poznatim iskustvima razgovaramo iz pomalo neobičnog ugla, kroz junakinju koja ljudski svet tek upoznaje.
Za publiku koja voli da posle projekcije još malo ostane uz film, „Klara i Sunce” zato može da bude zanimljiv povod za razgovor. Bez potrebe da se odmah donese konačan sud, dovoljno je uporediti šta je kome ostalo važno i kakva pitanja je priča otvorila. Možda je baš u tome prijatan deo odlaska u bioskop: nekoliko ljudi pogleda isto ostvarenje, a svako iz njega ponese nešto svoje. Ako nas najava podstakne da dogovorimo zajednički odlazak ili dužu kafu posle projekcije, tema bliskosti već je dobila sasvim praktičan, ljudski nastavak.
S.B.
