Pečati su počeli kao praktično rešenje u svetu u kome se malo pisalo, a mnogo verovalo znakovima. Još u drevnoj Mesopotamiji ljudi su utiskivali šare u vlažnu glinu da bi obeležili robu ili potvrdili dogovor, ostavljajući trag koji se nije mogao lako osporiti. Taj mali otisak bio je dokaz identiteta, ali i autoriteta – znak da iza nečega stoji konkretna osoba ili institucija.
Kasnije su pečati postali simbol moći. U srednjem veku, vladari su koristili vosak i masivne pečatnjake kako bi potvrdili povelje i pisma. Postoji zapisana scena u kojoj se važan dokument ne čita naglas, već se najpre proverava pečat: ako je netaknut, sadržaj se smatra istinitim. Trgovci su imali svoje prsten-pečate, diskretne ali prepoznatljive, kojima su zatvarali sanduke ili pisma – mali krug u vosku često je vredeo više od dugog potpisa.
Zanimljivo je da su pečati uvek bili i lični. Prsten-pečat se nosio stalno, često kao jedini “potpis” u vremenu nepismenosti. Ako bi se pečat izgubio, to je bio ozbiljan problem, gotovo kao da je neko izgubio identitet. U arhivima se i danas mogu videti pisma sa pažljivo slomljenim voskom, znak da je poruka pročitana, ali i da je pečat odradio svoju poslednju dužnost.
Danas pečat više nije simbol vlasti, ali jeste simbol procedure. Kod nas se često čuje čuvena rečenica “fali još jedan pečat”, kao mala šala na račun administracije. Ipak, iako se sve više govori o digitalnim potvrdama, pečat i dalje opstaje kao znak reda, potvrde i navike – mali krug koji nas podseća da istorija ne nestaje lako, već se samo prilagođava.
S.B.
