Matera je jedan od onih gradova koji ne deluju kao „izgrađeni”, već kao otkriveni. Kao da je neko samo sklonio prašinu sa stene i pustio da se pokažu kuće, prolazi i stepenice koje su oduvek bile tu. Njene čuvene četvrti Sasi – Saso Barisano i Saso Kaveozo – nisu samo turistička razglednica, već slojevita mapa života u kamenu. Nekada su to bile pećine i skromna skloništa, kasnije domovi, pa simbol teške svakodnevice, a danas prostor koji je prešao put od stigme do kulturnog ponosa.
Najveći „klik” Matera pravi uveče. Kada sunce padne, topla svetla počnu da se pale po kaskadama stene i grad dobije izgled filmske scenografije. Ali to nije trik – to je geometrija terena. Kuće su naslagane, ulice se pretvaraju u terase, a vidikovci otvaraju kadar na kanjon i fasade koje deluju kao da plutaju. U tom trenutku shvatite da Matera nije destinacija za brzinski obilazak. Ovo je grad koji se sklapa korak po korak, kao slagalica: jedan prolaz, jedna stepenica, jedna mala crkva uklesana u stenu, pa tek onda šira slika.
Kada uđete u lavirint Sasi četvrti, shvatite i drugi paradoks: iako izgleda staro i surovo, Matera je u poslednjim decenijama prošla kroz veliku obnovu. Mnoge prostorije koje su nekada bile pećine danas su adaptirane u male hotele, galerije i restorane, ali bez agresivnog „glancanja”. Šarm je u tome što stena ostaje prisutna: zidovi nisu savršeni, vazduh ima specifičnu svežinu, a akustika je mekša nego u klasičnim zgradama. Čak i kada sednete na kafu, osećate da ste u prostoru koji je preživeo vekove.
Praktično, Matera traži pripremu, ali ne komplikovanu. Udobna obuća nije preporuka nego uslov: ovde se hoda po kamenu, stepenicama, kosinama, često bez jasnog „ravnog”. Najbolji plan je da stignete pred zalazak sunca. Prvo posmatrajte grad spolja sa vidikovca, da uhvatite panoramu i shvatite raspored, a zatim se spustite među ulice. Tako dobijate oba doživljaja: Materu kao sliku i Materu kao hodanje.
Još jedan savet: ne jurite „jednu tačku” sa koje se vidi sve. Matera nije takav grad. Ona je ritam: malo se izgubite, pa se ponovo pronađete; uđete u tišu ulicu, pa izađete na terasu sa pogledom; prođete pored vrata iza kojih je nekada bila pećina, a danas nečiji dom. I baš u toj sporosti, u toj namernoj odsutnosti žurbe, Matera postaje ono što jeste: grad koji vas tera da gledate pažljivije.
S.B.
