Miris je jedno od najčudnijih čula, možda baš zato što ga najčešće potcenjujemo. Vid i sluh deluju kao uređeni sistemi: oko prima svetlost, uho prima zvuk, mozak slaže sliku i ritam. Miris, međutim, dugo je izgledao kao velika biološka zbrka. Naučnici su znali da u nosu postoji ogroman broj receptora, ali nisu znali da li su oni raspoređeni po nekom redu ili samo “razbacani” po sluzokoži. Sada istraživači sa Harvard Medical School, prema objavi ScienceDaily od 30. aprila, tvrde da su pronašli skrivenu mapu mirisa u nosu miševa.
Otkriće je zanimljivo jer pokazuje da neuroni koji nose receptore za miris nisu nasumično poređani. Oni formiraju horizontalne trake, odnosno pojaseve, raspoređene prema tipu receptora. Još važnije, taj raspored u nosu odgovara mapama u olfaktornom bulbusu, delu mozga koji obrađuje informacije o mirisima. Drugim rečima, nos i mozak možda razgovaraju mnogo organizovanije nego što se mislilo.
Za svakodnevni život to zvuči kao sitnica, ali miris je duboko vezan za pamćenje, ukus, opasnost i emocije. Miris dima upozorava na opasnost, miris hrane budi apetit, miris parfema može vratiti čoveka u mladost brže od bilo koje fotografije. Kada neko izgubi čulo mirisa, ne izgubi samo jednu funkciju, već deo odnosa sa svetom.
Zato se ova vest ne završava u laboratoriji. Ako naučnici bolje razumeju kako se miris organizuje, lakše će istraživati zašto se kod nekih ljudi čulo mirisa gubi posle infekcija, povreda, starenja ili neuroloških bolesti. U poslednjih nekoliko godina, naročito posle iskustva sa virusnim infekcijama, mnogi su prvi put shvatili koliko život postaje siromašniji kada kafa, hleb, kiša ili nečiji zagrljaj više nemaju miris.
Najlepši deo ove priče je u tome što priroda ponovo pokazuje skriveni red. Ono što nam je delovalo kao haos možda je zapravo fino podešena mapa, samo je do sada nismo umeli pročitati.
S.B.
