Moda se često priča kroz trendove, ali februar 2026. donosi hladnu računicu: novi izveštaj koji prenosi Modaes navodi da bi, bez ozbiljne klimatske akcije, oko 34% profita modne industrije moglo biti ugroženo do 2030. To nije apstraktan procenat – to je upozorenje da klimatski rizici sve češće postaju finansijski rizici, kroz cene energije, sirovina, prekide u proizvodnji i strože propise.
Druga strana iste priče je „račun za lance snabdevanja“. Edie ovih dana piše o tome da modni sektor ulazi u fazu obračuna sa održivošću dobavljača: rast troškova, energetski šokovi i usklađivanje sa regulativom prave situaciju u kojoj kompanije više ne mogu da se oslone na jeftinu proizvodnju bez kontrole tragova ugljenika, vode i hemikalija. Jednostavno: ko ne zna odakle mu je materijal i pod kojim uslovima je napravljen, sve češće plaća skuplje – novcem ili reputacijom.
Za laike je korisno prevesti ovo na garderober: pomeranje se vidi u dužem „životu“ odeće, popravkama, iznajmljivanju, preprodaji i manjem broju impulzivnih kupovina. A zanimljiv detalj iz industrijskih analiza je da najranjiviji nisu samo brendovi, već i proizvođači tkanina, bojadisaonice i logistika – oni koji zavise od stabilne vode i energije. Klimatski šokovi tu ne udaraju „u naslov“, nego u rok isporuke i cenu.
U Srbiji se efekat vidi tiho: cene odeće i obuće već osciluju zbog globalnih troškova, a svako zatezanje regulative u EU preliva se na region kroz dobavljače i tržište. Zato ova priča nije „modna moralna lekcija“, nego objašnjenje zašto će u narednim godinama sve više značiti etikete o poreklu, kvalitet materijala i servisiranje stvari koje već imamo.
S.B.
