Ideja da ljudski mozak ne može da ostane fokusiran unedogled nije mit, već obrazac koji se godinama provlači kroz naučna istraživanja o pažnji i mentalnom zamoru. Sve češće se pominje okvir od oko 90 minuta kao tačka nakon koje koncentracija počinje da opada, bez obzira na motivaciju ili volju. Razlog nije lenjost, već način na koji mozak troši energiju i upravlja pažnjom.
Tokom intenzivnog rada, mozak koristi velike količine glukoze i kiseonika, a istovremeno se aktiviraju mreže zadužene za kontrolu fokusa. Kako vreme prolazi, ove mreže postaju „zasićene“, a ulogu preuzima deo mozga koji traži odmor, promenu ili bar kratko rasterećenje. Zato se posle sat i po javljaju tipični signali: čitanje istih rečenica iznova, lutanje misli, potreba da se proveri telefon ili ustane sa stolice.
Zanimljivo je da kratke pauze imaju daleko veći efekat nego forsiranje. Istraživanja pokazuju da i pet do deset minuta prekida – uz kretanje, pogled kroz prozor ili kratku šetnju – mogu da „resetuju“ pažnju i omoguće novi ciklus fokusa. Zato mnogi stručnjaci danas preporučuju rad u blokovima, umesto višesatnog sedenja bez predaha.
Ovakav ritam ne znači manje produktivnosti, već pametnije korišćenje mentalne energije. Kada se prihvati da mozak ima svoje granice, fokus se ne lomi naglo – već se obnavlja planski.
