Kada se govori o poreklu mozga, većina ljudi zamišlja dugu evolutivnu liniju koja od jednostavnih živih bića vodi ka složenim nervnim sistemima riba, gmizavaca, sisara i, na kraju, čoveka. Međutim, priroda veoma često potkopa naše uredne šeme. Upravo to se sada događa sa rebrašima, drevnim morskim stvorenjima nalik providnim želeima, koja su dugo delovala kao primer jednostavne organizacije. Nova trodimenzionalna rekonstrukcija njihovog aboralnog organa, ključne senzorne strukture koja pomaže pri orijentaciji i koordinaciji kretanja, pokazala je da je taj sistem mnogo složeniji nego što se ranije mislilo. Umesto skromnog „prekidača“, istraživači vide raznovrsne specijalizovane ćelije i tesnu vezu sa nervnom mrežom, što otvara ozbiljno pitanje da li je ovde reč o nekoj vrsti prastarog centra za obradu informacija.
To ne znači da je rebraš imao mozak u smislu u kojem ga danas zamišljamo, sa jasno odvojenim regionima i hijerarhijom funkcija. Ali znači da centralizacija nervnih procesa možda nije nastala samo jednom. Ako se ispostavi da su ovakve strukture nastajale nezavisno u različitim životinjskim granama, onda je evolucija bila mnogo inventivnija nego što smo mislili. Umesto jedne velike priče o „nastanku mozga“, mogli bismo dobiti više paralelnih priča o tome kako je život rešavao isti problem: kako da oseti svet, obradi signal i reaguje dovoljno brzo da opstane. U tom smislu, rebraš više nije biološka fusnota, već važan svedok vremena kada su osnovna pravila nervnog života tek bila u nastajanju.
Posebno je zanimljivo to što se ovakva otkrića ne tiču samo duboke prošlosti. Ona utiču i na današnje razumevanje inteligencije, složenosti i granice između „jednostavnog“ i „naprednog“ organizma. Nauka je dugo volela jasne police: ovo je mreža, ovo je centar, ovo je mozak. Priroda, međutim, često radi po prelazima, a ne po fiokama. Zato jedan providni morski organizam, koji većini ljudi ne bi privukao pažnju ni u akvarijumu, sada ulazi u veliku raspravu o tome kako su uopšte nastali biološki sistemi koji obrađuju svet. Ponekad najveće korekcije u istoriji znanja ne stižu iz glomaznih fosila i spektakularnih kostura, već iz sitnih, skoro nevidljivih tela koja su preživela dovoljno dugo da nam, konačno, pokažu koliko malo znamo.
S.B.
