Kad se 18. juna 1815. razdanilo nad poljima kod Vaterloa, sve je ličilo na poslednji čin velike evropske drame. Noć uoči bitke bila je kišna, zemlja teška i raskvašena, pa je Napoleon Bonaparta odložio napad da bi artiljerija i konjica uopšte mogli da se kreću. To čekanje deluje kao sitnica, ali u ratu sitnice prave razliku: svako odlaganje je poklon protivniku. Napoleonov plan bio je da razbije savezničku vojsku pre nego što stignu Prusi i da jednim udarcem povrati inicijativu u Evropi. Umesto toga, dobio je dan u kome je sve išlo sporije, skuplje i neizvesnije.
Ko ga je pobedio? Sa jedne strane stajala je vojska Artur Velsli, vojvoda od Velingtona, postavljena iza blagih uzvišenja kod Mon Sen Žana, tako da francuski topovi nisu imali čist pogled na glavne ciljeve. Velington je tvrdoglavo branio ključne tačke — Ugumon i La E Sent — kupujući vreme kao najskuplju valutu. Napoleon je pokušavao da slomi tu odbranu jurišima i da izvuče odlučujući prelom, ali mu je potkopana najveća prednost: nije uspeo da spreči dolazak pruske armije. Dok su francuske snage bile rasute i istrošene, Gebhard Lebereht fon Bliher je pristigao i udario na francuski bok kod Plansenoea, baš u trenutku kada su rezerve već bile na ivici.
Prelomni trenutak došao je kada je Napoleon u završnici poslao svoju elitnu Gardu da probije centar. Garda je odbijena, a glasina da se “Garda povlači” delovala je kao varnica: linija se zaljuljala, disciplina popustila, povlačenje se pretvorilo u rasulo. Vaterlo zato nije bio samo poraz jedne bitke, nego kraj ideje da se istorija može preokrenuti jednim briljantnim potezom. Posle poraza usledila je Napoleonova abdikacija i konačan završetak njegove vladavine, dok je Evropa ušla u duži period poretka zasnovanog na ravnoteži velikih sila. U simboličnom smislu, Vaterlo je ostao pouka da rat ne odlučuju samo hrabrost i genije, nego i vreme, teren, logistika i koalicije koje stignu baš kad misliš da si već pobedio.
S.B.
