Tehnologija se sve više seli sa stola i iz džepa pravo na telo. Satovi mere puls, prstenje prati san, slušalice razumeju komande, a sada se pojavljuju i uređaji koji žele da pamte naše razgovore, beleže obaveze i pretvore dan u organizovane beleške. Jedan takav primer je Amazonov Bee nosivi uređaj.
TechCrunch je pisao o iskustvu sa Bee narukvicom, AI uređajem zamišljenim kao lični asistent koji snima, transkribuje i sažima korisnikove razgovore tokom dana. Ako se poveže sa kalendarom, može da šalje podsetnike i izvlači korisne informacije iz onoga što je čuo.
Na papiru, ovo zvuči vrlo praktično. Zaboravili ste šta ste obećali kolegi? Uređaj je zapamtio. Neko vam je usput rekao važan datum? Sistem ga može pretvoriti u podsetnik. Imali ste dug sastanak? Umesto beleški, dobijate sažetak.
Ali čim tehnologija počne da sluša ceo dan, pojavljuje se i drugo pitanje: gde prestaje pomoć, a počinje nelagodnost? Nije isto zapisati sopstvenu misao i nositi uređaj koji može snimati ljude oko nas. U društvu, porodici, kancelariji ili kafiću, nije svako spreman da bude deo nečijeg digitalnog pamćenja.
Kod nas bi ovakav uređaj verovatno izazvao upravo tu podelu. Jedni bi rekli da je odličan za posao, organizaciju i ljude koji stalno zaboravljaju obaveze. Drugi bi ga doživeli kao korak previše, naročito ako nije jasno ko ima pristup snimcima, kako se čuvaju i da li se mogu obrisati.
Bee zato nije samo nova spravica. On je znak vremena u kome tehnologija više ne želi samo da nam odgovori na pitanje, već i da prati kontekst našeg dana. To može biti korisno, ali traži jasna pravila.
Jer najpametniji uređaj nije onaj koji sve čuje. Najpametniji je onaj koji zna kada treba da ćuti.
S.B.
