Oblak ne nastaje “odjednom”, već polako, gotovo neprimetno, iz istog onog vazduha koji udišemo. Sunce zagreva vodu sa reka, jezera, zemlje i mora, a deo te vode isparava i diže se nagore kao nevidljiva para. Kako se vazduh penje, on se hladi, i u jednom trenutku više ne može da zadrži svu vlagu u gasovitom stanju. Tada počinje tiha transformacija: para se pretvara u sitne kapljice ili ledene kristale, i tu negde, visoko iznad naših glava, rađa se oblak.
Da bi se kapljice uopšte formirale, potrebne su mikroskopske čestice u vazduhu – takozvani aerosoli, poput prašine ili polena, na koje se vodena para “uhvati”. Te kapljice su neverovatno male: prosečna ima prečnik tek oko 0,01 milimetar, ali ih u jednom oblaku ima na milijarde. Zbog toga oblak može da izgleda lagano i pahuljasto, a da u sebi nosi ogromnu količinu vode – procene kažu da jedan veći kišni oblak može da sadrži i više stotina hiljada tona vode, raspoređene u bezbroj sićušnih delova.
Različiti oblaci nastaju zato što se vazduh ne diže uvek isto i ne hladi u istim uslovima. Kumulusi rastu kao tornjevi kad se topao vazduh brzo podiže, stratusi se razvlače u slojevima kada je kretanje sporije i mirnije, dok su cirusi tanki i visoki, često sačinjeni od ledenih kristala, nalik perima na nebu. Svaki oblik je, zapravo, potpis načina na koji se vazduh tog dana ponaša.
Kod nas se to često vidi kroz promenu vremena: sparni letnji dani sa “teškim” vazduhom pogoduju razvoju visokih oblaka koji donose pljuskove, dok se u kotlinama i planinskim predelima Srbije magla javlja kao oblak koji je jednostavno odlučio da ostane pri zemlji. Sledeći put kad pogledate u nebo, setite se da oblaci nisu samo ukras, već vidljivi tragovi neprekidnog disanja atmosfere.
S.B.
