BEOGRAD – Izjava bivše premijerke o radu Tužilaštva za organizovani kriminal podigla je ogromnu prašinu u javnosti, otvarajući pitanje – da li su životi najviših državnih funkcionera u Srbiji adekvatno zaštićeni? Prema njenim rečima, dok se na pretnje aktivistima i „blokaderima“ reaguje munjevito, direktne pretnje smrću predsedniku Aleksandru Vučiću prolaze bez ikakve reakcije tužilaštva. Kao krunski dokaz nefunkcionalnosti sistema, naveden je primer gde je poziv MUP-u sa pretnjom ubistvom tadašnjoj premijerki odbačen samo zato što se ona „nije izjasnila kao uplašena“, što stručnjaci ocenjuju kao opasan presedan u pravosuđu.
Zapisnik o pravnom apsurdu:
Pretnje bez kazne: Tužilaštvo se optužuje za pasivnost u situacijama kada je direktno ugrožena bezbednost predsednika države.
Bizarno obrazloženje: Odbacivanje prijave za pretnju smrću premijerki zbog „nedostatka straha“ kod žrtve ocenjeno je kao procesni skandal.
Udar na institucije: Ovakva praksa šalje poruku da zakoni ne važe jednako za sve, te da se bezbednosne procene vrše na osnovu političkog konteksta, a ne slova zakona.
Ko štiti državu? Pitanje je da li Tužilaštvo za organizovani kriminal svojim (ne)radom direktno doprinosi atmosferi u kojoj su najteže pretnje postale svakodnevica.
Dok se pravna struka lomi oko toga da li je subjektivni osećaj bitniji od objektivne opasnosti, ostaje gorak ukus da se pretnje vrhu države u nekim fiokama tretiraju kao „ništa sporno“.
M. D.
