Jutro 30. juna 1908. u Sibiru počelo je kao i svako drugo, a onda je iznad reke Podkamena Tunguska nebo eksplodiralo. Talas toplote, svetlost jača od sunca i udarni pritisak porušili su šumu na prostoru koji se često poredi sa veličinom čitavog grada. Svedoci su govorili o “vatrenoj lopti”, a u kilometrima daleko, u Irkutsku, ljudi su osetili potres.
Najveća misterija Tunguske je što nema klasičnog kratera. Zato se danas najčešće govori o vazdušnoj eksploziji: telo iz svemira (meteoroid ili kometa) ušlo je u atmosferu i raspalo se na visini od nekoliko kilometara. Energija je bila ogromna, a šuma je pala kao pokošena, ali tlo je ostalo bez “rupe” koja bi zadovoljila našu potrebu za jasnim dokazom.
Prva ozbiljna ekspedicija stigla je tek 1927, kada je Leonid Kulik organizovao istraživanje tog dela tajge. Zatekao je prizor koji liči na geometriju katastrofe: stabla su padala radijalno, kao da je neko povukao ogroman pečat preko zemlje. Tunguska je od tada postala školski primer: priroda ponekad pokaže moć bez potpisa.
I danas, Tunguska nas uči dve stvari. Prvo: Zemlja je u kosmičkom saobraćaju. Drugo: katastrofe ne moraju imati krater da bi bile stvarne. Nekad je dovoljno da šuma “zapamti” smer vetra koji je došao iz svemira.
S.B.
