Najvredniji istorijski predmeti obično se čuvaju iza stakla, u prostorijama sa strogo kontrolisanom temperaturom i vlagom. Posetioci mogu da ih vide samo iz jednog ugla, dok istraživači moraju veoma pažljivo da ograniče svako pomeranje kako ne bi oštetili materijal star stotinama ili hiljadama godina.
Nove metode snimanja menjaju takav odnos prema kulturnom nasleđu. Reuters je 15. jula prikazao kako visokorezolucijsko 3D skeniranje i digitalno fotografisanje omogućavaju da se istorijski predmeti proučavaju iz svih pravaca, uvećavaju do najsitnijih detalja i virtuelno osvetljavaju bez fizičkog dodira.
Tokom skeniranja beleže se oblik, tekstura i boja predmeta. Od velikog broja snimaka zatim se pravi precizan digitalni model koji korisnik može da okreće na ekranu. Udubljenja, pukotine i tragovi alata, koji su pod običnim muzejskim svetlom gotovo nevidljivi, postaju jasniji kada se promeni pravac virtuelnog izvora svetlosti.
Ovakvi modeli korisni su arheolozima, restauratorima i studentima, ali i široj publici. Muzej može da ponudi interaktivnu postavku u kojoj posetilac „uzima” predmet, okreće ga i posmatra donju stranu koja bi u vitrini ostala sakrivena. Digitalna kopija može biti dostupna i školama udaljenim hiljadama kilometara.
Tehnologija pomaže i u očuvanju. Ukoliko se predmet vremenom ošteti, novi snimak može se uporediti sa starim modelom i pokazati promene koje ljudsko oko teško primećuje. U slučaju prirodne katastrofe, krađe ili ratnog razaranja, detaljna digitalna dokumentacija ostaje važan trag za buduću rekonstrukciju.
Posebno su zanimljive mogućnosti 3D štampe. Kopije se mogu napraviti za osobe koje ne vide, kako bi oblik istorijskog predmeta upoznale dodirom, ili za edukativne radionice na kojima deca bez straha mogu da istražuju repliku.
Muzejska vitrina tako više ne mora da bude granica. Original ostaje bezbedan, dok njegova digitalna verzija putuje, uvećava se i otkriva detalje koji su vekovima bili skriveni na svega nekoliko milimetara od posmatrača.
S.B.
