Miris je čulo koje često potcenjujemo. Vid i sluh dominiraju svakodnevicom, dok miris obično primetimo tek kada je nešto prijatno, pokvareno, poznato ili opasno. Ipak, za mnoge sisare miris je osnovni način razumevanja sveta. Novo istraživanje pokazuje da ljudi i glodari, uprkos ogromnim razlikama u ponašanju i brzini njuškanja, možda koriste duboko očuvane neuralne ritmove za obradu mirisa.
Phys.org je pisao o dve studije koje pokazuju da sisari koriste isti osnovni sistem za obradu mirisa, očuvan kroz evoluciju. Istraživači su zabeležili da kod ljudi jedan sporiji, namerni udisaj može pokrenuti moždane talase u olfaktornoj bulbusi na frekvencijama koje podsećaju na ritmove njuškanja kod glodara.
Ova priča je zanimljiva jer pokazuje da čovek nije toliko odvojen od životinja koliko voli da misli. Mi ne njuškamo prostor kao miš, ne pratimo tragove kao pas i ne oslanjamo se na miris za preživljavanje u istoj meri. Ali naš mozak i dalje nosi stare mehanizme. Kada nam miris vrati sećanje iz detinjstva ili nas upozori da hrana nije dobra, jasno je da to čulo ima duboke korene.
Miris se razlikuje od drugih čula i po tome što je snažno povezan sa emocijama i pamćenjem. Jedan miris može vratiti sliku osobe, mesta ili trenutka mnogo brže nego reč. Naučnici zato sve više proučavaju miris i u kontekstu neuroloških bolesti, jer promene u osećaju mirisa mogu biti rani signal određenih poremećaja.
Zanimljivo je i to što ljudi, iako sporije udišu od glodara, ipak mogu precizno prepoznati mirise. To znači da mozak koristi vremenske prozore i obrasce obrade koji nisu prosta kopija brzine disanja. U jednom udisaju može biti dovoljno informacija da se donese odluka: kafa, dim, parfem, pokvareno mleko, sveža kiša ili bolnička dezinfekcija.
Kod nas se miris često pominje kroz svakodnevne slike: miris hleba iz pekare, pokošene trave, dunje na ormaru, kiše na asfaltu, drva zimi ili mora na početku odmora. To su ne samo hemijski signali, već mali okidači identiteta i sećanja. Nauka sada pokazuje da iza te poezije postoji vrlo ozbiljna neurobiologija.
Ova vest ima i širu poruku. Evolucija ne briše stare sisteme samo zato što ih manje koristimo. Ona ih prilagođava. Čovek možda živi u svetu ekrana, betona i parfema, ali njegov mozak i dalje ume da obradi miris ritmom koji deli sa drugim sisarima. U jednom udahu zato se spajaju sadašnjost i veoma stara istorija tela.
S.B.
