Postoje fotografije pored kojih prođemo brzo i one zbog kojih se vratimo nekoliko koraka. Razlog ne mora biti daleka zemlja, neobična boja ili dramatičan prizor. Ponekad nas zadrži način na koji čovek drži ruke, sigurnost jednog pokreta ili odnos prema poslu koji dobro poznaje. U takvim kadrovima svakodnevni rad dobija prostor koji mu obično ne poklanjamo. Upravo na tom strpljivom gledanju zasniva se važan deo stvaralaštva američke fotografkinje Holi Linton.
Gardijan je danas predstavio priču iza njene fotografije pčelara Lesa sa pčelama na licu. Na autorkinom sajtu rad je označen kao „Les, Honeybees”, snimljen 2007. godine u Novom Meksiku. Pripada seriji „Bare Handed”, posvećenoj ljudima, radu i njihovoj vezi sa okruženjem. Neobičan prizor privlači pažnju, ali serija pruža širi okvir od jedne upečatljive fotografije.
Linton u svom autorskom objašnjenju navodi da istražuje dodirne tačke rada, istorije, vere i zemlje u ruralnim zajednicama Sjedinjenih Država. Zanimaju je ljudi koji koriste veštine i alate što su u mnogim sredinama ustupili mesto mehanizaciji. Njene fotografije nastaju kroz dugotrajan rad i saradnju sa zajednicama. Umesto da seoski život svede na sliku nemoći ili patnje, nastoji da prikaže ljude kao sposobne i aktivne učesnike sopstvenog sveta.
Takav pristup daje posebnu težinu naizgled malim gestovima. Ruke koje peru povrće, rad sa životinjama, priprema sena ili okupljanje oko obroka postaju deo šire priče o mestu i pripadanju. U galeriji serije nalaze se radovi nastajali u različitim američkim krajevima, od Montane i Masačusetsa do Južne Karoline. Veza među njima nije ista pozadina, već pažnja posvećena načinu na koji ljudi obavljaju posao i zauzimaju prostor u svom okruženju.
Njeno stvaralaštvo trenutno je predstavljeno i na izložbi „Beyond the Bounds” u Bristolskoj katedrali, u okviru Bristolskog festivala fotografije. Organizatori navode da postavka istražuje rituale i veru u ruralnim američkim zajednicama, uključujući tradiciju metodističkih okupljanja u Južnoj Karolini. Izložba traje do 15. novembra. U središtu su lični i zajednički oblici pripadanja, kao i tragovi koje istorija ostavlja u pejzažu i svakodnevnom životu.
Za nekoga ko fotografiše telefonom, ovde postoji lep podsticaj: zanimljiv motiv ne mora stalno da se traži na novoj adresi. Može se početi od poznatog zanata, pripreme zimnice, sređivanja bašte ili rada u porodičnoj radionici. Uz dogovor sa osobom koju fotografišemo, vredi sačekati trenutak kada se vrati svom poslu. Tada možemo da primetimo raspored predmeta, položaj ruku i način na koji svetlo pada preko radne površine. To je predlog za vežbu gledanja, a ne pokušaj kopiranja tuđih radova.
Važno je i ostaviti prostoru da zadrži svoju običnost. Ne mora svaka alatka da bude pomerena, svaki trag rada obrisan, svaki kadar doteran do poslednjeg detalja. Fotografija može sačuvati nešto što će nam kasnije nedostajati: ruke bake koja mesi, očev radni sto ili malu radnju u kraju. U tome je prijatna poruka ovakvih projekata. Svakodnevica već ima svoje vredne prizore; potrebno je da neko odvoji vreme i zaista ih pogleda.
S.B.
Izvor: Postinfo
