Neko sa putovanja donosi magnete, neko fotografiše svaki ručak, a Sem Vilmot ocenjuje klupe. Sasvim obične, javne klupe na koje većina nas sedne tek kada se umori. Njegov neobičan hobi, o kojem danas piše britanski Gardijan, počeo je kao šala, a prerastao u priču sa ljubavnim raspletom. Preko profila posvećenog klupama upoznao je Sofi, svoju buduću suprugu.
Kada su se venčali, jedna klupa dobila je ono što je godinama bilo gotovo nedostižno: savršenu desetku. Ispostavilo se da najbolji pogled ponekad zavisi i od toga ko sedi pored nas.
Vilmot je profil pokrenuo 2019. godine, posle šetnje sa prijateljima i usputnog komentarisanja mesta za predah. Vremenom je razvio prilično ozbiljan sistem za jednu tako neozbiljno započetu zanimaciju. Važni su mu naslon, rukohvati, oblik sedišta, podloga na kojoj noge neće završiti u blatu i, naravno, pogled. Drvena klupa ima svoje prednosti, a dodatni šarm donosi pločica sa posvetom ili pričom. Poslednji poen pripada posebnom utisku koji je teško objasniti pravilnikom. Upravo taj deo ocenjivanja ostavlja prostor za nešto što se ne može izmeriti metrom.
Klupa koja je konačno dobila najvišu ocenu nalazi se kod crkve Svetog Jovana Krstitelja u Old Sodberiju, u engleskom Glosterširu. Pre venčanja zasluživala je devetku, a mladenci su joj se vratili radi fotografisanja. Sofi je već bila važan deo ovog malog projekta, jer je fotografisala Sema tokom njihovih obilazaka. Ovoga puta našla se sa druge strane objektiva, zajedno s njim. Kako je ranije zabeležio BBC, klupa gleda prema predelu u pravcu Bristola i Velsa. Pogled je ostao isti, ali se uspomena promenila: mesto za odmor postalo je deo njihove zajedničke istorije.
U ovoj priči posebno je simpatično to što nam je njen glavni predmet svima poznat. I Novi Sad ima klupe koje biramo gotovo nesvesno: onu sa pogledom na Dunav, onu u hladu ili onu dovoljno udaljenu od gradske vreve. Teško da bismo im pravili javnu rang-listu, ali vrlo dobro znamo gde nam prija da zastanemo. Vilmotov hobi zato deluje blisko čak i ljudima koji nikada nisu otvorili njegov profil. Podseća na onu jednostavnu vrstu zadovoljstva kada tokom šetnje pronađemo mesto koje nam odgovara, pa odlučimo da ostanemo pet minuta duže.
Za sličnu malu avanturu nije potreban naročit plan. Dovoljno je da sledeći put obratimo pažnju na nešto pored čega obično prolazimo. Kako izgleda pogled kada sednemo? Da li se odatle vidi krošnja koju inače ne primećujemo? Ima li prostora za razgovor bez nadvikivanja? Odgovori neće napraviti turistički vodič, ali mogu promeniti sasvim obično popodne. A priča o Semu i Sofi daje toj ideji još malo topline: ponekad se oko najskromnijeg interesovanja izgradi čitav mali svet. U njemu čak i ocena za klupu može da postane ljubavna izjava.
S.B.
