Na prvi pogled deluje kao ogromna scenografija za istorijski film: visoki bokovi, tamno drvo i rezbarije zbog kojih pogled stalno odluta prema novom detalju. Ipak, brod Vasa u Stokholmu nije savremena replika napravljena da dočara prošlost. Muzej navodi da je sačuvano čak 98 odsto originalnog broda. Pred posetiocima je zato nešto mnogo zanimljivije od verne kopije.
Brod je potonuo 1628. godine, a na površinu je vraćen 1961, posle 333 godine pod vodom. Ta dva podatka lako stanu u jednu rečenicu, ali između njih nalazi se priča o uslovima u moru, strpljenju istraživača i poslu koji se nastavlja i danas.
Muzej Vasa objašnjava da je jedan od ključnih razloga očuvanosti bočata voda, mešavina slatke i slane. U sredini u kojoj je brod ležao nije bilo brodskog crva koji bi inače ozbiljno nagrizao drvo. Važno je bilo i to što je brod potonuo kao celina. Zahvaljujući spletu okolnosti, veliki delovi konstrukcije ostali su povezani dovoljno dugo da jednog dana ponovo ugledaju svetlost.
Vađenje, međutim, nije bilo kraj priče. Drvo koje je vekovima provelo u vodi ne može jednostavno da se izloži i prepusti sušenju. Da bi se ograničili skupljanje i pucanje, stručnjaci su ga tretirali polietilen-glikolom, poznatim kao PEG. U muzejskoj hronologiji zabeleženo je da je prskanje tim sredstvom trajalo punih 17 godina, od 1962. do 1979.
Zatim je usledilo još približno devet godina postepenog sušenja na vazduhu. To znači da je i sama briga o izvađenom brodu trajala duže nego što mnogi predmeti provedu u svakodnevnoj upotrebi. Dok su konzervatori radili, publika je mogla da prati Vasu u privremenom muzeju. Brod je tako postao i neobična učionica u kojoj se vidi koliko pažnje zahteva očuvanje istorije. U hronologiji očuvanja zabeleženo je i uvođenje automatskog sistema za prskanje 1965. godine, koji je zamenio ručni rad. I taj tehnički detalj govori da spašavanje broda nije bilo jedan svečan događaj, već niz pažljivo organizovanih postupaka.
Posetioci danas brod razgledaju sa prostora oko njega. Muzej objašnjava da ukrcavanje nije deo uobičajene posete: pristup samoj konstrukciji namenjen je zaposlenima i stručnjacima koji se bave očuvanjem. To ipak ne umanjuje doživljaj. Pogled sa strane omogućava da se sagledaju veličina trupa, raspored paluba i način na koji je drvena konstrukcija povezana. O neobično dobro očuvanim švedskim olupinama novu priču donosi Franceinfo, izdvajajući upravo Vasu kao posebno upečatljiv primer.
Poseban šarm ima pomisao da se pred nama nalaze tragovi stvarnog zanatskog rada iz 17. veka. Svaka greda i rezbareni detalj podsećaju na veštinu ljudi koji nisu imali savremene mašine, a gradili su predmete ogromnih dimenzija. Umesto da istoriju zamišljamo samo kroz datume, ovde možemo da je posmatramo kao materijal: drvo, oblik, spoj i trag ruke.
Za porodični obilazak zanimljivo je postaviti sasvim jednostavno pitanje: šta biste prvo primetili da o brodu ništa ne znate? Neko će izabrati ukrase, neko visinu jarbola, a neko će se pitati kako je sve to izvučeno iz vode. Vasa ostavlja dovoljno prostora za svaku od tih radoznalosti. Njegova najduža plovidba, moglo bi se reći, danas se odvija kroz pažnju posetilaca i rad ljudi koji ga čuvaju.
S.B.
