Ako mislite da je “pisanje” počelo u Mesopotamiji, niste sami – ali Smitsonijan prenosi rad koji unosi nemir u udžbenike. Istraživači su analizirali 260 graviranih predmeta iz pećina jugozapadne Nemačke (figurine, privesci, alati, pa čak i frule), datovanih otprilike između 43.000 i 34.000 godina. Na njima je identifikovano više hiljada namernih znakova: zarezi u obliku slova V, zvezdasti simboli, linije, krstovi, tačke.
Trik nije u tome da je neko “pisao rečenice”, već da nizovi znakova imaju strukturu. Tim je digitalizovao gravure i primenio statističko modelovanje da traži obrasce: gustinu znakova, ponavljanje, raznovrsnost i “predvidljivost” u sekvencama. Zatim su to uporedili sa kasnijim sistemima – između ostalog i sa proto-klinopisom, ranim zapisima iz Mesopotamije. I, iznenađenje: neke statističke karakteristike ispadnu slične, iako ih deli desetine hiljada godina.
To ne znači da je ovo “evropski klinopis”, već da su ljudi veoma rano imali kapacitet da kodiraju značenje kroz dogovorene simbole. Dodatni detalj koji zvuči kao detektivska nota: u radu se pominje da određeni znaci nisu korišćeni na određenim predmetima (npr. tačke ne idu na alatke, krstovi ne idu na humanoidne figure), što sugeriše pravila, a ne ukras.
Šta su beležili? Hipoteze su oprezne: vreme, sezonske migracije plena, bilje, ritualne događaje. Možda nikad nećemo “prevesti” ove znake, ali možemo dokazivati da nisu slučajni – i to je dovoljno da se istorija komunikacije pomeri unazad, ozbiljno i hladno, brojkama.
S.B.
