Grand Canyon je odavno jedno od onih mesta koja deluju kao da su oduvek bila tu u svom sadašnjem obliku, kao da ih je priroda jednostavno jednom zamislila i ostavila da postoje. Ali upravo u toj veličanstvenosti dugo je stajala jedna neugodna praznina: naučnici nisu imali sasvim jasan odgovor kada je, zapravo, reka koja ga je oblikovala počela da prolazi tim delom Arizone. Reuters je juče preneo da novo istraživanje daje mnogo uredniju i ubedljiviju sliku nastanka čitavog pejzaža, i to prateći sićušna zrnca cirkona u peščaru i tragove davnih vulkanskih erupcija.
Po toj rekonstrukciji, Kolorado je pre oko 6,6 miliona godina počeo da otiče u veliku depresiju na severoistoku Arizone, gde je nastalo široko i plitko jezero istočno od mesta na kom će se kasnije oblikovati kanjon. Voda se potom postepeno nagomilavala, da bi oko 5,6 miliona godina pre sadašnjosti probila nisku tačku na obali i krenula kroz prostor koji će postati Grand Canyon. Tek kasnije, oko 4,8 miliona godina unazad, reka je uspela da se probije kroz niz drugih basena i stigne sve do Kalifornijskog zaliva, odnosno do mora.
Lepota ove priče nije samo u datumu, nego u tome što Grand Canyon odjednom prestaje da bude jedna velika, maglovita geološka legenda i postaje veoma konkretan sled događaja. Umesto ideje da je reka samo „uporno sekla kamen”, dobija se slika pejzaža koji je prvo sakupljao vodu, zatim je zadržavao, pa tek onda popustio. To ceo proces čini mnogo življim. Nije reč o jednom trenutku stvaranja, nego o nizu prirodnih odluka u kojima su se voda, reljef i vreme međusobno gurali i otvarali put. U tome ima nečeg gotovo pripovedačkog: jedan pejzaž nije nastao silinom, nego strpljenjem.
I možda je baš zato ova vest tako prijatna za čitanje. Grand Canyon ne gubi ništa od svoje monumentalnosti kada dobije precizniju biografiju; naprotiv, deluje još fascinantnije. Kada znate da je iza tih litica stajala čitava serija jezera, prelivanja, zadržavanja i probijanja, pogled postaje bogatiji. Ono što je ranije delovalo kao zamrznuta razglednica sada više liči na dugu geološku dramu u kojoj je voda, uporno i bez naglih gestova, na kraju pobedila stenu. A takve pobede prirode uvek zvuče bolje kada se konačno razume kako su zaista izgledale.
S.B.
